Љиљана Малетин Војводић, аутор романа „Скрик”: Уметност налаже осаму

Једном или два пута годишње, бар на месец дана, попут своје јунакиње Јул, Љиљана побегне од „живота наставника и писца”, у својеврсном трагању за утисцима из омиљеног литерарног штива. Први пут је, каже, за уметничке резиденције сазнала пре неких 20 година у Паризу, када је њен супруг, визуелни уметник Драган Војводић, добио двомесечни боравак у „Ците дес Артс” преко новосадског УЛУВ-а. Тамо је открила да постоји читава мрежа таквих центара у свету. Следећа станица био им је Исланд, након чега је и сама почела да, на основу биографије и предлога пројеката, аплицира за боравке у иностранству (у Норвешкој, Шведској, Јапану, Русији, на Гренланду...), проналазећи различите конкурсе на интернету.

- Све моје књиге су заправо настале ван куће, која је, опет, у једном имаголошком смислу, као подтекст увек присутна у њима. Једноставно, у том добровољном егзилу искочим из својих уобичајених улога и рутине, срећем другачије људе, успевам да пишем. Понекад се у резиденцијама суочавам и са утисцима из књига које сам читала, што се догодило у Бергену, у којем сам имала студио поред Академије писања, где је аутор романа „Моја борба” Кнаусгор, којег помињем у роману, “учио да пише”.

Уједно псеудороман и псеудофикција, „Скрик” је структуриран као прича у причи, где главни лик – београдски писац Милош Рељин, уступа простор, па и почетно поглавље, својој јунакињи Јул Малић. Како каже ауторка, и Милош и Јул су “интроспективно-анксиозни”, уметници, (под)свесно или жељено маргинализовани, а граница између њих је флуидна, иако се на први поглед таквом не чини. Он, “надасве талентован али непокретан и апатичан”, доживљава “ексцес” – добија награду и титулу „најнечитанијег српског романописца на врху бестселер топ-листе”, а затим једнако неочекиван и нежељен позив на специјално гостовање у бергеншкој Академији уметничког писања. Како је једини услов био да креира причу чија се радња одвија у Норвешкој и да је прочита полазницима, одлучује да то буде жена из Србије која бежи на Север, у њој непознату уметничку комуну, „у кућу боје калвадоса, са белим прозорским оквирима и црним црепом”, не очекујући да ће тамошњи домаћини, које је пронашла преко интернета, „прљавштину тумачити духом боемије, неорганизованост као уметничку слободу, а недостатак подршке магијом импровизације”.

Због чега прави Месен, у земљи Мунковог „Крика”,  или његова метафора „није добро место ако си усамљен и у сузама”?

– Месен је изолована кућа у Хардангер фјорду, маленом месту у Норвешкој где осим ње нема никаквих културолошких упоришта нити социјалних контаката, те је врло лако да се, послужићу се речима Трејси Емин, једне од уметница о којој протагонистиња пише, човек „осети усамљен и у сузама”. Што је једнако могуће и у Лондону, Њујорку, Новом Саду или у забаченом Олвику. Позитиван и најбитнији аспект у вези са уметничким резиденцијама или „кућама” за уметнике је тај да у њима живим туђе животе, пишем, упознајем себе. Али, с друге стране, у њима се, бар на почетку, осећам измештено, понекад усамљено, потребно ми је време да се прилагодим околини. Тако је било у Месену.

Јул проговара о важним темама као што су место жене у свету уметности и материнство – трофеј, илузија сврхе, клопка, или најбитнија улога у животу: „Уосталом, зашто би књигу назвала по раду једног мушкарца ако пишеш о женама? Ма, забога, ко је још наслов давао на норвешком? И то по толико пута цитираној слици?!”, пита је у једном моменту пријатељица.

– Да, наслов романа је норвешки назив Мунковог најпознатијег дела, који је толико пута травестиран да је постао туристички бренд. Али “Крик” је и симбол анксиозности модерног човека. А норвешка реч у себи носи појачану семантику, звучност која кореспондира са интроспекцијом карактера романа. Постоји та подела на црно - бело, мушкарца - жену, Балкан - Север, уметника - грађанина, жене - мајке и оне које то нису. Она је понекад очита, понекад небитна, понекад хиперболизована, понекад од пресудног значаја. Свесно, с идејом да те разлике не носе са собом и неразумевање.

Трејлер за књигу

Интересантно је што постоји оригиналан трејлер за књигу, који потписује ваш супруг.

– Трејлер би се могао посматрати као један визуелни сегмент романа. Савремена визуелна уметност ми је последњих година значајнији извор инспирације од литературе. Одласци у музеје, какви су, рецимо Стеделијк у Амстердаму, Тејт модерн у Лондону, Бобур у Паризу, Аструп Фернли у Ослу, или посета Венецијанском бијеналу утицали су на начин на који перципирам уметност уопште. Зато кад пишем романе, читам есеје или књиге о њој уместо белетристике.

Посебна пажња посвећена је уметницама које својим перформансима, инсталацијама или сликама суочавају публику са табуима, „кокетују са воајеризмом”, саблажњују.

– Иако схватам да то тако делује, није ми била намера да искористим њихове „приче” како би мој текст био провокативнији. Жене уметнике нисам одабрала због неког феминистичког дискурса, иако од њега не бежим, али га свакако не користим као друштвено-пожељно-коректан украс. Једноставно се десило да поетику уметница боље „препознајем” у властитом емотивном пртљагу. Да са њима лакше комуницирам на једном емотивном нивоу. Дешавало ми се често да ме неко уметничко дело привуче, а онда схватим да га је створила жена. О Сари Лукас, Трејси Емин или Синди Шерман пожелела сам да пишем у роману на један другачији начин него што сам то чинила у неким својим есејима. Људи који нису научени да „читају” савремену визуелну уметност их не разумеју, нити желе да разумеју, али мене њихови радови привлаче јер пропитују, проблематизују, нагоне на размишљање… у њима не тражим допадљивост. Рекла бих да је заједнички подтекст свих тих радова један унутрашњи „(с)крик”, а да је оно манифестно, наизглед грубо и провокативно, у другом плану. А зашто протагонистиња „Скрика” баш о њима пише? Ето, ту бисмо, рецимо, могли говорити о елементима аутобиографског.

Слађана Милачић

Фото: приватна архива