Spisateljica Andrea Popov Miletić: Proza natopljena sočnom poezijom

Možda baš i zbog neobične strukture, koja se udaljuje od tradicionalnog, pripovednog stila i deskripcije, roman “Pioniri maleni, mi smo morska trava” preporučio se među ostalim delima iz prošlogodišnje produkcije, kao štivo koje svakako treba pročitati. Nagrađen je na drugom konkursu za prozu “Trećeg trga” i Beogradskog festivala poezije i knjige prošle godine. Za njenu prethodnu knjigu priča “Bezazlene crtice” iz 2013. takođe je rečeno da ju je teško žanrovski kategorizovati, a to je karakteristika i ovog romana o kojem Andrea Popov Miletić govori za naš list.

“Pioniri maleni, mi smo morska trava” je fragmentarne strukture, poetska proza u kojoj su isprepletena sećanja i uspomene na detinjstvo, možda najviše oživljena, i najslikovitija, upravo zahvaljujući tome. Da li se poezija sama nametnula u pisanju ovog romana, njena jezgrovitost i ekspresivnost?

Moj mali roman sačinjen iz ulančanih minijatura zadovoljio je stilske kriterijume konkursa “Trećeg trga”, potom je usledio ozbiljan rad sa urednicima, a nakon objavljivanja došao je u fokus usled toga što je uvršten u širi izbor za Ninovu nagradu i uži izbor za Vitalovu nagradu “Zlatni suncokret”, predstavljen je u raznim radio-emisijama, analiziran u podkastima, na književnim blogovima i u tradicionalnim štampanim medijima. Svima koji su izrazili oduševljenje njime jeste zajedničko upravo to što im se dopala nelinearna struktura, proza protkana poezijom, izraz koji je meni oduvek blizak. Šta je ono što me hedonistički obuzima dok čitam prozu čiji su autori Bruno Šulc, Georg Trakl, Vladimir Nabokov, Danilo Kiš, Gistav Flober, Džejms Džojs, Oto Tolnai, Slobodan Tišma, Olja Savičević Ivančević? Upravo to što je proza natopljena sočnom poezijom. Naracija, dijalozi, zaplet jeste ono što drži našu pažnju, ali prsti poezije u prozi su ono što nas nadražuje i omogućava zadovoljstvo u tekstu, donosi nemir, dovodi do “male smrti”.

Učestvovali ste s ovim romanom na konkursu “Trećeg trga” koji ga je i objavio. Kakvi su bili kriterijumi?

Neafirmisanim piscima je veoma teško da postanu vidljivi i dobiju šansu da predstave svoje umeće, da dokažu da zaslužuju da budu čitani, dopru do izdavača, a potom i do čitalačke publike. Rekla bih da je lakše objaviti rukopis-prvenac nego drugu knjigu (postoji veći broj konkursa na kojima je nagrada objavljivanje prve knjige, kriterijumi nisu tako oštri). Prvu knjigu kratke proze objavila sam pre sedam godina, takođe zahvaljujući konkursu (SKC Kragujevac) i od tada sam objavljivala u časopisima, na raznim portalima i sopstvenom blogu. Izdavačka kuća “Treći trg” jednom godišnje organizuje nagradni konkurs za neobjavljenu knjigu poezije, kratke proze i roman (u kategorijama prve i druge knjige) bez ikakvih starosnih i tematskih ograničenja i što je sjajno, otvoren je za sve one koji pišu na ovim našim jezicima na kojima se razumemo bez prevoda. Osim toga, konkurs za prevedenu knjigu poezije, kratke proze i prevedeni roman otvoren je tokom cele godine.

Obraćate se u drugom licu u ovom romanu, stvarajući time distancu, koja je, čini se, preduslov da se uopšte odvažite da zakoračite u svet uspomena i sećanja na detinjstvo i progovorite, odnosno pišete o njemu. Da li je to strogost, svesno pojačana odgovornost, za koju smatrate da će jedino ispuniti kriterijume po kojima o tome treba pisati?

Kada je u tematski krug uvučeno toliko toga ličnog i iskrenog, u tom procesu ogoljavanja, obraćanje u drugom licu može imati funkciju poštenog razračunavanja sa samom sobom, otklona od stereotipnog ispovednog tona i opasnosti da se sklizne u patetiku. S druge strane, postiže se efekat da junakinjina lična sećanja deluju kao okidač za evokaciju čitaočevih sopstvenih sećanja, pa se tako meša lično i kolektivno. Sugestivnim, hipnotičkim vođenjem kroz narativ na način: “Pre nego što kreneš na more, ne možeš da spavaš.” ili “Sediš udobno smeštena ispred TV-a” čitalac stvara sliku koja mu je bliska, poznata, u koju se uživljava i sa kojom se saživljava, dovodi se u zabludu da je i sam akter, vlasnik takvog sećanja.

Čitalac polako upoznaje vašu ličnu istoriju, život od prvih godina, vaše najbliže, i njihove sudbine, i, kako je već to i kritika primetila kao vrednost, ti lični događaji izdižu se do univerzalnog, do nečega što je deo svačijeg iskustva, doživljaja, sećanja. Utisak je i da je upravo pomenuta distanciranost tome dopinela. Boje, zvuci, mirisi, kao da su prustovski ključevi koje smo svi usvojili u prisećanjima?

Upravo tako. Te boje, zvuci i mirisi su junakinjine madlene, okidači sećanja i smatram da ta sećanja ne isplivavaju slučajno, već s razlogom. Asocijativno se nastavljaju jedno na drugo i uvlače čitaoca (nadam se) da pođe u potragu za svojim izgubljenim vremenom podstaknut njenim sećanjem npr. na zgradu u kojoj je odrasla, očevu igru s golubovima na trgu, na more i probušeni čamac, na sve smrti (dragih ljudi, životinja, biljaka, gubitak države, jezika, mora, predela). Zašto baš ta sećanja, a ne neka druga? Zašto su ona sačuvana, a sve ostalo je zaboravljeno? Zašto baš sada isplivavaju na površinu? To su sećanja na iskustva koja su junakinju oblikovala, a zašto baš sad – zato što se ona traži u ovom nesigurnom svetu i pokušava da se za nešto uhvati. Šta je vredno vašeg sećanja? Šta je to što čini da izgubljeno vreme ima svoju svrhu?

U ovim karantinskim danima zapisivali ste dnevničke beleške. Da li bi ovaj period naših života mogao biti dobar materijal za novu knjigu?

Ni ja, kao ni mnogi drugi, nisam uspela da mimoiđem tu zamku karantinskog dnevnika. Mnogi od tih dnevničkih zapisa (objavljenih u novinama, na blogovima i društvenim mrežama) su bili ili kukanje ili hvaljenje sopstvenom produktivnošću, retko koji je uspeo da me nasmeje i olakša mi to užasno stanje neslobode, pa sam pomislila da bih svojim dnevnikom mogla nekome da ulepšam dan, da ga bodrim, nasmejem i da se ljudi identifikuju sa mojim doživljajem karantina. Osim toga, pisanje ima i terapeutsku svrhu za onoga ko piše. Taj dnevnik je jedino što sam za vreme samoizolacije proizvela i ne grize me savest. Ovo je prvi put da sam osetila kao da smo svi zajedno u nekoj velikoj čekaonici i da živimo budućnost. Budućnost koja mi se ne sviđa, a to nije moj žanr. Šekspir je u karantinu za vreme kuge napisao “Kralja Lira”, a ja sam srećna što sam sačuvala fizičko i psihičko zdravlje.

Da li pisanje o detinjstvu, kojeg čine i vrlo bolni trenuci, može da bude oslobađajuće iskustvo? Književnost je puna loših literarnih iskustava o tome, što vi opovrgavate, sudeći po kritici i dobrom prijemu ovog romana. Kako se to postiže?

Kada se o traumatičnom iskustvu piše bez zadrške i autocenzure, ljudi to cene. Znate onaj trenutak kada dok čitate nagovestite da je piscu ta tema bolna i osetite da je tek zagrebao, da nije otišao do kraja i dao celog sebe, da se zaustavio i da mu knedla i dalje stoji u grlu, a nastavlja da piše o nečem drugom. Tad se osećate prevarenim, a pisca smatrate kukavicom. Veoma je rasterećujuće verbalizovati bol, tek onda možeš da kreneš dalje. Nemam recept, nemam tačnu meru, osim da se o teškim trenucima piše “bez kočnica” i da se bol pretvori u lepotu, a sve začini humorom, apsurdom, ironijom.

“Kažu da knjigu o detinjstvu imaš pravo napisati samo jednom”, piše u ovom romanu. Zašto? Da li se slažete s tim? Šta dalje sledi, o čemu bi se moglo i htelo pisati?

I u prvoj (nešto nespretnije) i u drugoj knjizi prolila sam pred čitaoce sav svoj “gorki talog iskustva”, i iscrpela svoje detinjstvo. Rado bih se okrenula ka spolja, ka svim tim marginalizovanim ljudima oko nas, ka malim nepravdama preko kojih prelazimo. Zaista bih volela da za promenu napišem nešto naoko rasterećujuće i zabavno, duhovito, a opet da bude vrlo društveno-angažovano i da ukazuje na razne pojave u društvu, pozitivne i negativne, da ima “žaoku”.

“Kad bi bar postojao plafon po kom pisci mogu da pišu očima u mraku”, o čemu bi pisali? Da li bi bili plodniji?

Čest je i poznat slučaj da misao koja mora biti zapisana (jer deluje kao zapisivanja vredna) počne da se vrzma po glavi u neko doba noći. Slegla se nakon raznih dnevnih aktivnosti i opservacija, izronila iz nesvesnog, pa se nenametljivo i pristojno javi u snu ili vas bezobzirno probudi, a da ne bi isparila do jutra mora, dakle, biti zapisana, a to zahteva manično ponavljanje te misli, ustajanje iz kreveta, uključivanje laptopa ili mobilnog telefona i kuckanje, stoga mi se iz lenjosti i praktičnih razloga javila ta neobična slika koja bi ispunila moju želju da se to noćno pisanje olakša na neki način. Možda i ne treba da postoji ovakvo futurističko pomagalo, možda bi donelo kvantitet ali ne i kvalitet. Ako je ideja zaboravljena, treba da bude zaboravljena, javiće se kasnije u nekom drugom obliku.

Nataša Pejčić