Letopis ili život i priključenija

Kao osnovnoškolac i srednjoškolac počeo sam da objavujem priče, pesme i članke, najpre u đačkom listu “Dečje novine” iz Gornjeg Milanovca, zatim u u omladinskom, somborskom listu “Pokret”, a uskoro i u “Somborskim novinama”, “Dnevniku” novosadskom i u subotičkoj “Rukoveti”...

Oženio sam se i, pošto nigde nismo mogli da dobijemo učiteljska mesta (primani su, u više od četrdeset uglavnom područnih škola, kandidati koji su ispunjavali sve uslove), došao sam na studije u Beograd. Upisao sam se namerno i dobrovoljno na katedru za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu, u klasi profesora Vojislava Đurića. Apsolvirao sam na vreme ali sam pre diplomskog digao ruke od studiranja i posvetio se pisanju proze i ratu za “hleb naš nasušni”...

Prvo naše dete, ćerka Jelena, rodilo se u proleće 1967. godine, a prvu moju knjigu, “Lepa Jelena” (sa uvodnom pesmom “Izvan prašine su konji i to je verovatno leto”) objavila je biblioteka “Vidici” u avgustu 1969. godine, u hiljadu primeraka. Za nju sam dobio Nagradu Isidora Sekulić. U isto vreme, u tiražu od šest primeraka, objavio sam “Šest pesama” (moj ručni slog i otisak u štampariji “Radiša Timotić”), u avgustu 1969. godine.

Ta knjižica je prvo moje privatno izdanje, u vreme kad još nisam znao koliko će mi samostalna štampa uzeti vremena i kakav će značaj imati u budućnosti. Štampao sam zatim u časopisu “Književnost”, februarska sveska 1970. godine, novelu “Roman o smrti Galerije”, koju je kasnije objavio Izdavačko-informativni centar i, posle pisma tužioca, zapečatio izdanje i sklonio u podrum. To izdanje (dve hiljade primeraka) nikada nije stiglo u knjižare...

Pre odlaska u vojsku (kasarna na Borongaju i Dom armije u Zagrebu) u proleće 1972. godine rodilo se još jedno naše dete, sin Miroslav, a posle služenja redovnog roka, u zimu 1975, rodilo se i treće naše dete, sin Pavle. Tih dana je “Književna reč” objavila moju knjigu “Devet godova”, priče koje sam kasnije štampao kod Udruženih izdavača u proleće 1977. godine, u tri hiljade primeraka. Iz te knjige izvršni urednik izbacio je moju priču “Krov nad glavom” (objavljenu u “Politici”, zbog koje je tužilac tražio da odležim dve-tri godine u apsu), a pokušao je i da, uz pomoć lektora, još nekoliko priča “pročešlja”.

U časopisu “Književnost”, u sedam nastavaka, objavljen je je 1975. godine moj roman “TBC”, prvi zglob: “Pristup u svetlost”, najavljen u planu za sledeću godinu u “Prosveti”. Posle rasturanja redakcije čaopisa, posle opomena izrečenih dremljivim urednicima, posle više radnih i partijskih sastanaka, moja knjiga je izbrisana iz plana i povučena iz štamparije...

Živeli smo uglavnom od honorarne korekture, opreme listova i časopisa, lekture, redakture i drugih fizičkih i “intelektualnih” poslova. Ni žena ni ja nismo imali redovan posao niti redovne prihode, a troje dece smo podizali i školovali. Kad više nismo mogli da preživimo od honorara, prvo se zaposlila mja žena u “Narodnoj knjizi” (1982) a ubrzo i ja u “Književnim novinama” (1989). Obe firme su se raspale. Moja žena je najpre prebačena na Biro za nezaposlene (pa preko noći i po sili zakona i na sokak), a ja sam primljen u SKZ, na mesto šefa korektora i lektora...

M. J. Višnjić

Maestralna lirska linija

Tužna vest o smrti pisca Miroslava Josića Višnjića sve nas je iznenadila i rastužila.. Književnost na ovdašnjim prostorima tako je još jednom promenila svoje koordinate jer je izgubljena jedna od bitnih kota ne samo u samom aktuelnom, stvaralačkom i rastućem proznom korpusu, nego je mnogo izgubio i sam književni život koji bez njega, šereta i ironičnog posmatrača, nikada više neće biti isti.

Sažet i simpatičan životopis proznog barda sačinio je, još davne 1993. godine, bolje nego što bi to mogao učiniti iko od nas, sam Josić Višnjić. Desilo se to u Trsteniku, na skupu Savremena srpska proza, koji  je te godine bio posvećen, nikako ne slučajno, dvojici velikana moderne srpske proze, Crnjanskom i Višnjiću, majstorima koje je spajala neprikosnovena, maestralna lirska linija. Naravno, bilo je (i biće) života i stvaralaštva i posle te 1993. Ali, za Višnjića, od pre neki dan, života nema više. Nikad više.

Đ. P.