VIDA DAVIDOVIĆ, KNJIŽEVNICA: Ja sam zaljubljenica u pozorište

Vida Davidović je autorka i drama „Proslave”, „Crna ovca”, te „Bruklin i mačke u kontejnerima” - koja je nedavno postavljena na sceni Regionalnog pozorišta u Novom Pazaru.

 Analizirajući položaj savremenog domaćeg dramskog teksta u okviru naše pozorišne produkcije, Svetislav Jovanov je upozorio da je „tokom proteklih nekoliko sezona uočljiva njegova postepena, ali istrajna marginalizacija”?

– Marginalizacija definitivno postoji, to je jedino izvesno. Već uveliko etablirani umetnici često rade već uveliko etablirane, ili etablirano-pokojne pisce, valjda sa nekom dozom ushićenosti činjenicom da će zajedno biti još etabliraniji. Tu su u igri ljudske sujete i kompleksni međuljudski odnosi, odnosi zavisnosti i odnosi ljubavi, prijateljstva i partnerstva, dugovanja i proboja ka vrhu vrhova (koji je nikad do kraja dostižan vrh) i svega je tu, zapravo, previše da bi se dala puka šansa koja je osuđena na uspeh ili propast: pedeset-pedeset. Da li ima do savremenog dramskog pisca? Možda, ali ne postoji pisac bez produkcije, niti postoji produkcija mimo ideologije. U izvesnom smislu, i ovi ustaljeni, konvencionalno buržoaski odnosi bitnika na sceni su proizvod ideološke gramzivosti, neke vrste akumulacije kapitala. Ne mislim da je krivica pojedinačna. Mislim da živimo u takvom istorijskom trenutku, koji je izrazito nezahvalan za moju generaciju, ili bar one pripadnike nje koji nemaju osobine ambiciozne, pritvorne grabljivosti svega što postoji (a ne možemo baš svi da budemo biznismeni, neko mora i da piše).

 Za vreme proba predstave „Mali ratovi i kabine Zare” bili ste u SAD kao Fulbrajtov stipendista., ali ste u jednom intervjuu priznali da je zapravo dobro što niste mogli da se uključite u proces, jer ste „previše emotivni i neobjektivni”.

– Ne volim da budem dramaturškinja na svojim komadima, jer volim da dopustim reditelju da se igra s tekstom. Ne želim da sputavam reditelje svojim emocijama – želim svakom da dopustim interpretaciju, šarm, smeh ili plač. Ja sam zaljubljenica u pozorište, za mene nema ništa zabavnije od toga da gledam reditelja koji od mojih melodrama pravi satiru. Za mene je to ljubav pozorišnog čina, to jedno gotovo hrišćansko prepuštanje drugome. S obzirom da je tako, ne volim da se mešam u svoje procese. Ne želim da ljudi osećaju moralnu obavezu prema mojim osećanjima koji se neminovno u procesima javljaju. Moralisanje i autobiografisanje pisca i nad piscem ume da ubije te divne momente ekstaze koje neposredno, rediteljsko-dramaturško-glumačko čitanje nudi. Pozorište je biti sada i ovde, a pisac svog komada na probama nikada nije sada i ovde već u svojim sećanjima, pri čemu surovo obavezuje druge da egzistiraju sa njim u njegovim sećanjima umesto u činu. Zar to nije narcistično? Mislim, surovo prema celom procesu. 

Da li je knjiga „Mučnina: o neodrastanju”, koja se našla i u konkurencijza Ninovu nagradu, bila tek izlet ili činjenica da to što ti je pisanje romana donelo „jednu vrstu samoće, koju nije moguće osetiti i proživeti kroz pozorišnu praksu” zaintrigiralo da nastaviš i u tom pravcu? I kako na tom autorskom planu stojiš sa poezijom -  priznala si posebne veze sa Žilom Laforgom i Silvijom Plat, ali nisam nigde našao i da te privlači pisanje poezije?

– Poeziju sam pisala na fakultetu, kratko, to su bila razbacana, detinja maštanja nevredna pomena. Nije mi išlo, niti sam se pronašla u toj formi. Ipak, volim konfesionalnost poezije u prozi, kao i ritam i potrebu da se nađe sopstveni glas. Da, želim da se bavim prozom i sticajem okolnosti, to sam tek jutros potpuno osvestila u razgovoru sa Goranom Korunovićem (profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, op.a.). Od romana, ipak, neću odustati!

 

 Znači li to da se nikada ne biste upustili u režiju svog komada? I, s druge strane, postoji li, ipak, određena bojazan da li će reditelj uspeti da pohvata sve konce i valere koje ste imala u glavi dok ste pisali dramu?

– Upustila bih se u režiju svojih komada sa izrazitim zadovoljstvom, odnosno kad bih imala priliku da režiram svoj komad, to bih sigurno radila. Bilo bi zanimljivo videti na koji način ja tumačim svoje vlastito pismo. To otvara nove prostore za igru i tome bih se radovala. Što se, pak, drugih reditelja tiče, ja se uopšte ne plašim tuđih čitanja. Ne postoji delo bez recepijenta. Naravno da su retki ljudi koji razumeju 80 odsto tvojih osećanja, a kamoli sve njihove valere. Život čoveka je konstantna anksioznost koja proizilazi iz nemogućnosti da se dešifruje drugi čovek, njegov govor, njegov jezik – ergo, on sam. Tražiti od nekoga da dešifruje vaš iskaz je kraj odnosa. Taj ego ubija sve lepo što postoji, kao i ta detektivska radoznalost da se razume i objasni apsolutno sve. U redu je da imamo drugačija osećanja prema tekstu. Bivajući različiti zajedno dolazimo do nekog idejnog rešenja koje je mnogo originalnije. Ne treba stavljati po strani te razlike u ljudima.

 Šta Vam je u zanatskom smislu doneo susret s teatrom u SAD? Postoje li neki detalji koje bi valjalo preneti u naše pozorište, pre svega  u smislu komunikacije sa širim krugovima publike, a da se opet ne radi o predstavama „na prvu loptu”, već koje odgovaraju na pitanje: „Da li smo mi ljudi koje istina o našim najtananijim egzistencijalnim pitanjima zanima ili ne zanima?“

– Pozorišni sistem u SAD je potpuno drugačiji od onoga u Srbiji. Pozorišta je manje, od njega se teže živi ukoliko se ne bavite komercijalnim teatrom, ne postoji državna kuća u koju biste potencijalno mogli da se zaposlite. Ipak, mislim da i tu ima nešto lepo – kako ste već i primetili, to odsustvo elitizma i pretenzija. Meni nedostaje želja da komuniciramo sa publikom na našoj umetničkoj sceni. Evropa pati od elitizma, a mi od nekog kompleksa od evropskog elitizma.

Miroslav Stajić