ВИДА ДАВИДОВИЋ, КЊИЖЕВНИЦА: Ја сам заљубљеница у позориште

Вида Давидовић је ауторка и драма „Прославе”, „Црна овца”, те „Бруклин и мачке у контејнерима” - која је недавно постављена на сцени Регионалног позоришта у Новом Пазару.

 Анализирајући положај савременог домаћег драмског текста у оквиру наше позоришне продукције, Светислав Јованов је упозорио да је „током протеклих неколико сезона уочљива његова постепена, али истрајна маргинализација”?

– Маргинализација дефинитивно постоји, то је једино извесно. Већ увелико етаблирани уметници често раде већ увелико етаблиране, или етаблирано-покојне писце, ваљда са неком дозом усхићености чињеницом да ће заједно бити још етаблиранији. Ту су у игри људске сујете и комплексни међуљудски односи, односи зависности и односи љубави, пријатељства и партнерства, дуговања и пробоја ка врху врхова (који је никад до краја достижан врх) и свега је ту, заправо, превише да би се дала пука шанса која је осуђена на успех или пропаст: педесет-педесет. Да ли има до савременог драмског писца? Можда, али не постоји писац без продукције, нити постоји продукција мимо идеологије. У извесном смислу, и ови устаљени, конвенционално буржоаски односи битника на сцени су производ идеолошке грамзивости, неке врсте акумулације капитала. Не мислим да је кривица појединачна. Мислим да живимо у таквом историјском тренутку, који је изразито незахвалан за моју генерацију, или бар оне припаднике ње који немају особине амбициозне, притворне грабљивости свега што постоји (а не можемо баш сви да будемо бизнисмени, неко мора и да пише).

 За време проба представе „Мали ратови и кабине Заре” били сте у САД као Фулбрајтов стипендиста., али сте у једном интервјуу признали да је заправо добро што нисте могли да се укључите у процес, јер сте „превише емотивни и необјективни”.

– Не волим да будем драматуршкиња на својим комадима, јер волим да допустим редитељу да се игра с текстом. Не желим да спутавам редитеље својим емоцијама – желим сваком да допустим интерпретацију, шарм, смех или плач. Ја сам заљубљеница у позориште, за мене нема ништа забавније од тога да гледам редитеља који од мојих мелодрама прави сатиру. За мене је то љубав позоришног чина, то једно готово хришћанско препуштање другоме. С обзиром да је тако, не волим да се мешам у своје процесе. Не желим да људи осећају моралну обавезу према мојим осећањима који се неминовно у процесима јављају. Моралисање и аутобиографисање писца и над писцем уме да убије те дивне моменте екстазе које непосредно, редитељско-драматуршко-глумачко читање нуди. Позориште је бити сада и овде, а писац свог комада на пробама никада није сада и овде већ у својим сећањима, при чему сурово обавезује друге да егзистирају са њим у његовим сећањима уместо у чину. Зар то није нарцистично? Мислим, сурово према целом процесу. 

Да ли је књига „Мучнина: о неодрастању”, која се нашла и у конкуренцијза Нинову награду, била тек излет или чињеница да то што ти је писање романа донело „једну врсту самоће, коју није могуће осетити и проживети кроз позоришну праксу” заинтригирало да наставиш и у том правцу? И како на том ауторском плану стојиш са поезијом -  признала си посебне везе са Жилом Лафоргом и Силвијом Плат, али нисам нигде нашао и да те привлачи писање поезије?

– Поезију сам писала на факултету, кратко, то су била разбацана, детиња маштања невредна помена. Није ми ишло, нити сам се пронашла у тој форми. Ипак, волим конфесионалност поезије у прози, као и ритам и потребу да се нађе сопствени глас. Да, желим да се бавим прозом и стицајем околности, то сам тек јутрос потпуно освестила у разговору са Гораном Коруновићем (професор Филолошког факултета у Београду, оп.а.). Од романа, ипак, нећу одустати!

 

 Значи ли то да се никада не бисте упустили у режију свог комада? И, с друге стране, постоји ли, ипак, одређена бојазан да ли ће редитељ успети да похвата све конце и валере које сте имала у глави док сте писали драму?

– Упустила бих се у режију својих комада са изразитим задовољством, односно кад бих имала прилику да режирам свој комад, то бих сигурно радила. Било би занимљиво видети на који начин ја тумачим своје властито писмо. То отвара нове просторе за игру и томе бих се радовала. Што се, пак, других редитеља тиче, ја се уопште не плашим туђих читања. Не постоји дело без рецепијента. Наравно да су ретки људи који разумеју 80 одсто твојих осећања, а камоли све њихове валере. Живот човека је константна анксиозност која произилази из немогућности да се дешифрује други човек, његов говор, његов језик – ерго, он сам. Тражити од некога да дешифрује ваш исказ је крај односа. Тај его убија све лепо што постоји, као и та детективска радозналост да се разуме и објасни апсолутно све. У реду је да имамо другачија осећања према тексту. Бивајући различити заједно долазимо до неког идејног решења које је много оригиналније. Не треба стављати по страни те разлике у људима.

 Шта Вам је у занатском смислу донео сусрет с театром у САД? Постоје ли неки детаљи које би ваљало пренети у наше позориште, пре свега  у смислу комуникације са ширим круговима публике, а да се опет не ради о представама „на прву лопту”, већ које одговарају на питање: „Да ли смо ми људи које истина о нашим најтананијим егзистенцијалним питањима занима или не занима?“

– Позоришни систем у САД је потпуно другачији од онога у Србији. Позоришта је мање, од њега се теже живи уколико се не бавите комерцијалним театром, не постоји државна кућа у коју бисте потенцијално могли да се запослите. Ипак, мислим да и ту има нешто лепо – како сте већ и приметили, то одсуство елитизма и претензија. Мени недостаје жеља да комуницирамо са публиком на нашој уметничкој сцени. Европа пати од елитизма, а ми од неког комплекса од европског елитизма.

Мирослав Стајић