UZ IZLOŽBU CRTEŽA UROŠA TOŠKOVIĆA Između strahota i čuda

Uroš Toković (Pelev Brijeg 1932 – Podgorica 2019) za svojih 87 godina prošao je, sa ovim i sličnim epitetima veličanstven umetnički put i za sobom ostavio poštovanja vredan umetnički opus. Jedan je od prvih polaznika Umjetničke škole, najpre na Cetinju a potom u Herceg Novom – gde je u Dadu Đuriću stekao prijatnjlja za čitav život. U okvirima stvaralaštva obojice ta činjenica ima posebno značenje. S Pelevog Brijega poneo je onaj neverovatni instinkt za samoodržanjem čak i kada život nema smisla, kada nema cenu, kao što je često mogao da se uveri svedočeći strahotama Drugog svetskog rata i potucajući se od nemila do nedraga. U tom smislu, period studija u Beogradu (od 1952. do 1957.) moglo bi se reći da je predstavljao mirnu luku u njegovom sasvim specifičnom životu. Posle studija će skoro dve decenije provesti u Parizu, uz odlaske i povratke, čak jedno vreme u Njujorku 1967. godine. 
Uprkos osobenom odnosu prema lokalnoj, pa i pariskoj ili njujorškoj likovnoj sceni, rano je počeo da izlaže, a prvi put u zgradi Opštine u Novom Sadu (ponovo 2022. – što ujedno predstavlja i poslednju zabeleženu izložbu) i u Beogradu, na otvorenom, na Trgu Republike. Samostalno, kao i u okviru mnogih grupnih izložbi izlagao je i u Modernoj galeriji u Valjevu. Izlišno je nabrajati sve ostale mnogobrojne nastupe, a neophodno osvrnuti se na najnoviji, u Galeriji Kulturnog centra u Novom Sadu. Dvadesetak radova iz bogate kolekcije Bojana Krljića, ujedno i urednika reprezentativne monografije objavljene 2023. godine, na autentičan način reprezentuju osnovne tokove i meandre Toškovićevog stvaralaštva. Ono bi se u celosti najpre moglo okarakterisati kao borba njegovog poteza, linije olovkom, tušem, ugljenom, bojom i sa papirom na koji se nemilosrdsno obrušava, para, grebe, skida slojeve i na taj način doseže svojevrsni postupak enformelista, bez namere da se uklopi ni u njihovu, niti u neku drugu u istoriji umetnosti priznatu poetiku. 
Iz najdubljih ponora podzemnih slojeva, iz najmračnijih kutova drevnog pećinskog sveta, poput preistorijskih šamana i prizivača, on takvim crtežom pokorava svet oko sebe, sprovodi magijski ritual samo njemu znan. Pod utiskom ratnih užasa nastaju vojnici koji mogu pripadati svakoj sili razaranja; izranjaju izobličena bića u društvu zloslutnih ptica, aktovi koji bi trebalo da imaju akademsku podlogu, a više pripadaju najnižim uličnim slojevima, algorijski prizori unesrećenog sveta ili mračni ratnici iz tada njemu nepoznatih svemirskih serijala. Čak i kada crta autoportret, Tošković pero drži kao pušku, kao oruđe kojim se obračunava s modernom civilozacijom i priziva iskonski svet. 
Međutim, i takvo mračno, prepuno zastrašujućih spodoba i hibridnih bića iz najdubljih slojeva autorove mašte, ono nije sklono mržnji već upozorava, pokazuje nam šta će biti, ili, tačnije, šta nam se dešava. Kada prikazuje svoje „ljudske prilike“, Uroš Tošković dosledno sprovodi tezu da su ljudi čudovišta, uspevajući da izvuče i prikaže sve najgore i najstrašnije u njima i to je zapravo suština njegove stvarnosti – bilo da je opisana linijom, britkom i listom, mrljama, tačkama, razmazanim grafitom, tušem, ili bojom. Prilikom posmatranja Toškovićevih dela  nameće mi se jeretička misao: i kad je živeo u srcu umetničkih zbivanja, kao i daleko od bučnog sveta, ovaj autor je iz istorije umetnosti uzimao sve što se u njegov način poimanja umetničke predstave uklapalo, od Munka, Boša, Gojinih slika iz Kuće gluvog, avangardista dvadesetih, Đorđonea, različitih prikazivača Strašnog suda, do ukletog, uvek neumornog i progonjenog Karavađa, kojeg je celog života pratio strašni crni par iz hadskih dubina, kao što je Toškovića pratilo jato zloslutnih crnih ptica. 

Jasna Kujundžić Jovanov