УЗ ИЗЛОЖБУ ЦРТЕЖА УРОША ТОШКОВИЋА Између страхота и чуда

Урош Токовић (Пелев Бријег 1932 – Подгорица 2019) за својих 87 година прошао је, са овим и сличним епитетима величанствен уметнички пут и за собом оставио поштовања вредан уметнички опус. Један је од првих полазника Умјетничке школе, најпре на Цетињу а потом у Херцег Новом – где је у Даду Ђурићу стекао пријатњља за читав живот. У оквирима стваралаштва обојице та чињеница има посебно значење. С Пелевог Бријега понео је онај невероватни инстинкт за самоодржањем чак и када живот нема смисла, када нема цену, као што је често могао да се увери сведочећи страхотама Другог светског рата и потуцајући се од немила до недрага. У том смислу, период студија у Београду (од 1952. до 1957.) могло би се рећи да је представљао мирну луку у његовом сасвим специфичном животу. После студија ће скоро две деценије провести у Паризу, уз одласке и повратке, чак једно време у Њујорку 1967. године. 
Упркос особеном односу према локалној, па и париској или њујоршкој ликовној сцени, рано је почео да излаже, а први пут у згради Општине у Новом Саду (поново 2022. – што уједно представља и последњу забележену изложбу) и у Београду, на отвореном, на Тргу Републике. Самостално, као и у оквиру многих групних изложби излагао је и у Модерној галерији у Ваљеву. Излишно је набрајати све остале многобројне наступе, а неопходно осврнути се на најновији, у Галерији Културног центра у Новом Саду. Двадесетак радова из богате колекције Бојана Крљића, уједно и уредника репрезентативне монографије објављене 2023. године, на аутентичан начин репрезентују основне токове и меандре Тошковићевог стваралаштва. Оно би се у целости најпре могло окарактерисати као борба његовог потеза, линије оловком, тушем, угљеном, бојом и са папиром на који се немилосрдсно обрушава, пара, гребе, скида слојеве и на тај начин досеже својеврсни поступак енформелиста, без намере да се уклопи ни у њихову, нити у неку другу у историји уметности признату поетику. 
Из најдубљих понора подземних слојева, из најмрачнијих кутова древног пећинског света, попут преисторијских шамана и призивача, он таквим цртежом покорава свет око себе, спроводи магијски ритуал само њему знан. Под утиском ратних ужаса настају војници који могу припадати свакој сили разарања; израњају изобличена бића у друштву злослутних птица, актови који би требало да имају академску подлогу, а више припадају најнижим уличним слојевима, алгоријски призори унесрећеног света или мрачни ратници из тада њему непознатих свемирских серијала. Чак и када црта аутопортрет, Тошковић перо држи као пушку, као оруђе којим се обрачунава с модерном цивилозацијом и призива исконски свет. 
Међутим, и такво мрачно, препуно застрашујућих сподоба и хибридних бића из најдубљих слојева ауторове маште, оно није склоно мржњи већ упозорава, показује нам шта ће бити, или, тачније, шта нам се дешава. Када приказује своје „људске прилике“, Урош Тошковић доследно спроводи тезу да су људи чудовишта, успевајући да извуче и прикаже све најгоре и најстрашније у њима и то је заправо суштина његове стварности – било да је описана линијом, бритком и листом, мрљама, тачкама, размазаним графитом, тушем, или бојом. Приликом посматрања Тошковићевих дела  намеће ми се јеретичка мисао: и кад је живео у срцу уметничких збивања, као и далеко од бучног света, овај аутор је из историје уметности узимао све што се у његов начин поимања уметничке представе уклапало, од Мунка, Боша, Гојиних слика из Куће глувог, авангардиста двадесетих, Ђорђонеа, различитих приказивача Страшног суда, до уклетог, увек неуморног и прогоњеног Каравађа, којег је целог живота пратио страшни црни пар из хадских дубина, као што је Тошковића пратило јато злослутних црних птица. 

Јасна Кујунџић Јованов