UMESTO BLESKA BEHARA U SNU Portret Miloša Crnjanskog majstora Save Šumanovića

Ta­ko je Sol Be­lou de­fi­ni­sao smrt.

U me­đu­vre­me­nu sli­ke po­sto­je i mo­že­mo da uži­va­mo u nji­ma.

Haj­de­ger je re­kao da ni­je pi­ta­nje ima li ži­vo­ta po­sle smr­ti već ima li ži­vo­ta pre smr­ti. Naš jed­no­stav­ni od­go­vor je da ima ži­vo­ta. Je­dan od nje­go­vih iz­ra­za su sli­ke.

Na­ša Dren­ka Vi­len iz Harcourt Brace-a, ured­ni­ca ko­ja je Ame­ri­kan­ci­ma ot­kri­la Mar­ke­sa, go­vo­ri­la mi je ka­ko,od kad je sta­ri­ja, u ga­le­ri­ja­ma pr­vo­di sa­mo po sat vre­me­na.

 - Ni­je ču­do. - pro­ko­men­ta­ri­sao je po­koj­ni Ni­ko­la Mir­kov . - jer sli­ke zra­če.

 Pro­šao sam ki­lo­me­tre ga­le­ri­ja u mno­gim gra­do­vi­ma na par kon­ti­ne­na­ta.

 Ko­li­ko sam sli­ka pre­po­znao zna­njem a ko­li­ko sam ih iza­brao sr­cem? Ne znam

                                                                                ***

Por­tret ko­ji je na­sli­kao Sa­va Šu­ma­no­vić leb­di iza mog po­tilj­ka. Gle­dam ga kad do­la­zim i kad od­la­zim na po­sao. Osta­li deo vre­me­na, on de­lu­je svo­jim prisu­stvom. Ve­sna Bu­ro­je­vić, je­dan od naj­ve­ćih struč­nja­ka za ovog sli­ka­ra, mi je re­kla da por­tret ni­kad ni­je bio u Ši­du. Na­stao je u Pa­ri­zu 1921.

 To je ne­ti­pi­čan Šu­ma­no­vić.

Ne­ma ble­ska be­ha­ra i sne­ga i ne­ma šo­ro­va ni ru­ži­ča­stih ak­to­va ni gro­žđa. Ne­ma šid­ske sve­tlo­sti i pre­de­la kao da ih ni­kad ni­smo vi­de­li, kao da ih oni ko­ji ži­ve u Ši­du do­sad ni­su vi­de­li. Ili kao da su ih vi­de­li u snu. Ova sli­ka li­či na eks­pe­ri­men­te iz dva­de­se­tih na ko­ji­ma je is­pi­san broj kao u ne­koj fa­bri­ci i kla­ni­ci. Na sli­ci je lep mla­dić sli­čan onom na ču­ve­noj fo­to­gra­fi­ji sa dva sla­pa ko­se. Ime mla­di­ća je Mi­loš Cr­njan­ski.

Cr­njan­ski je za­pi­sao:

Le­ža­ću po ceo dan u tra­vi i gle­da­ću u ne­bo. Sva­ki dan će ima­ti no­vu bo­ju. I te bo­je umi­ri­će mo­je oči a ja sam sav mi­ran kad mi se smi­re oči.

Je­dan re­ver mu je crn dru­gi plav, kra­va­ta je cr­na a ko­šu­lja pla­va. Ugao usta kao da za­te­že udi­cu. I be­o­nja­če i ša­re­ni­ce u oči­ma su si­ve. Sli­ka je po­de­lje­na iz­me­đu sve­tlo­sti ko­ja je pla­ve bo­je i sen­ke. Oko na tam­noj stra­ni u sen­ci je sve­tlo. U nje­mu je ma­la cr­na ze­ni­ca. Oko na sve­tloj stra­ni sli­va se sa sle­po­oč­ni­com. Po­la tog čo­ve­ka vi­di naj­pre­ci­zni­je, po­la ne vi­di ni­šta. Iz čo­ve­ka još zja­pi rat.

To je onaj rat u ko­me je uče­stvo­vao Vit­gen­štajn i Apo­li­ner i Kra­kov, u kom je umro Trakl i Franc Mark. Pla­vi Ko­nji. Ti­gar i li­si­ce i Sud­bi­na Ži­vo­ti­nja. Rat u ko­me je čo­ve­čan­stvo po­ka­za­lo se­bi fo­vi­stič­ko li­ce. Do­tad je dok­tor Dže­kil se­deo u Lon­do­nu a mi­ster Haj­da je po­slao u ko­lo­ni­je. On­da se mi­ster Hajd vra­tio i po­žu­rio na So­mu.

To je ča­đa­vi i gvo­zde­ni čo­vek ko­ji se vra­tio iz Ga­li­ci­je. I pro­ti­če Vi­sla na­tra­ške van smi­sla. Sli­ka je i per­so­nal­na i im­per­so­nal­na. Na njoj isto­vre­me­no ima i ne­ma ni­ko­ga

Tri go­di­ne po­sle ra­ta, na li­cu Cr­njan­skog, Šu­ma­no­vić je na­sli­kao tre­nu­tak u ko­me je svet pro­pao.

Daj­te me­ni sa­mo ša­ku zra­ka i ma­lo be­le ju­tar­nje ro­se, osta­lo vam na čast.

Nje­mu je sve ote­to.

A osta­vlje­ne su mu koc­ki­ce za sla­ga­nje. On sri­če

Da da! DA­DA!

Čo­vek pe­va po­sle ra­ta.

Ali šta?

Je li to onaj ko­me je opro­stio So­der­ma­jer?

Naš pe­snik je sa­njao o sve­po­ve­za­no­sti.

On je imao i pre­o­bi­lje na­da i be­sa i bio od­re­đen tre­šnje­vim cve­to­vi­ma sa dru­ge stra­ne pla­ne­te. Ali ne na ovoj sli­ci.

Cr­njan­ski je za­be­le­žio:

Čo­vek ko­ji ma­nje ži­vi a vi­še mi­sli po­sta­je sve hlad­ni­ji i kao ne­ki kri­stal tvr­đi. Po­sta­je ire­a­lan. Pro­pu­šta sve­tlost i ona se u nje­mu lo­mi kao u ne­koj pri­zmi.

Upi­ta­će­te gde je onaj vi­šak sen­ti­men­ta ko­ji se iz pe­sni­ka iz­li­vao sva­kom pri­li­kom. Da ni­si sad ne­gde na­sme­ja­na \ bo­ga­ta i ra­se­ja­na \ gde smeh vri? Je li to mla­dić ko­ji je pre­veo Šan­ti­ća u su­ma­tra­i­zam a Bog­da­nu Po­po­vi­ću ob­ja­šnja­vao mo­der­nu. Je li to onaj ko­ji je vo­leo Bran­ka za­to što se po­sve­tio ero­ti­ci, ša­li i ute­kao od na­ših mrač­nih te­ma. Stra­šna sen­ti­men­tal­nost je u Pa­ri­zu slo­mi­la Šu­ma­no­vi­ća. Da li je od te se­te ute­kao Cr­njan­ski ? Ovaj sli­kar je oči­gled­no bio ne­sre­ćan. Ovaj pe­snik na­iz­gled ni­je. Ali Cr­njan­ski je za­pi­sao: Bio sam ne­po­ko­le­bljiv u svo­jim tu­ga­ma, za­mi­šlje­no­sti i mut­nom ose­ća­nju sa­mo­će.

- Mom pri­ja­te­lju. - na­pi­sao je Šu­ma­no­vić.

Šta se de­ša­va?

To mo­že upi­ta­ti slep ono­ga ko­ji vi­di.

A ko­ga da pi­ta onaj ko­ji vi­di?

Vladimir Pištalo