UMESTO BLESKA BEHARA U SNU Portret Miloša Crnjanskog majstora Save Šumanovića
Slike će prestati.
Tako je Sol Belou definisao smrt.
U međuvremenu slike postoje i možemo da uživamo u njima.
Hajdeger je rekao da nije pitanje ima li života posle smrti već ima li života pre smrti. Naš jednostavni odgovor je da ima života. Jedan od njegovih izraza su slike.
Naša Drenka Vilen iz Harcourt Brace-a, urednica koja je Amerikancima otkrila Markesa, govorila mi je kako,od kad je starija, u galerijama prvodi samo po sat vremena.
- Nije čudo. - prokomentarisao je pokojni Nikola Mirkov . - jer slike zrače.
Prošao sam kilometre galerija u mnogim gradovima na par kontinenata.
Koliko sam slika prepoznao znanjem a koliko sam ih izabrao srcem? Ne znam
***
Portret koji je naslikao Sava Šumanović lebdi iza mog potiljka. Gledam ga kad dolazim i kad odlazim na posao. Ostali deo vremena, on deluje svojim prisustvom. Vesna Burojević, jedan od najvećih stručnjaka za ovog slikara, mi je rekla da portret nikad nije bio u Šidu. Nastao je u Parizu 1921.
To je netipičan Šumanović.
Nema bleska behara i snega i nema šorova ni ružičastih aktova ni grožđa. Nema šidske svetlosti i predela kao da ih nikad nismo videli, kao da ih oni koji žive u Šidu dosad nisu videli. Ili kao da su ih videli u snu. Ova slika liči na eksperimente iz dvadesetih na kojima je ispisan broj kao u nekoj fabrici i klanici. Na slici je lep mladić sličan onom na čuvenoj fotografiji sa dva slapa kose. Ime mladića je Miloš Crnjanski.
Crnjanski je zapisao:
Ležaću po ceo dan u travi i gledaću u nebo. Svaki dan će imati novu boju. I te boje umiriće moje oči a ja sam sav miran kad mi se smire oči.
Jedan rever mu je crn drugi plav, kravata je crna a košulja plava. Ugao usta kao da zateže udicu. I beonjače i šarenice u očima su sive. Slika je podeljena između svetlosti koja je plave boje i senke. Oko na tamnoj strani u senci je svetlo. U njemu je mala crna zenica. Oko na svetloj strani sliva se sa slepoočnicom. Pola tog čoveka vidi najpreciznije, pola ne vidi ništa. Iz čoveka još zjapi rat.
To je onaj rat u kome je učestvovao Vitgenštajn i Apoliner i Krakov, u kom je umro Trakl i Franc Mark. Plavi Konji. Tigar i lisice i Sudbina Životinja. Rat u kome je čovečanstvo pokazalo sebi fovističko lice. Dotad je doktor Džekil sedeo u Londonu a mister Hajda je poslao u kolonije. Onda se mister Hajd vratio i požurio na Somu.
To je čađavi i gvozdeni čovek koji se vratio iz Galicije. I protiče Visla natraške van smisla. Slika je i personalna i impersonalna. Na njoj istovremeno ima i nema nikoga
Tri godine posle rata, na licu Crnjanskog, Šumanović je naslikao trenutak u kome je svet propao.
Dajte meni samo šaku zraka i malo bele jutarnje rose, ostalo vam na čast.
Njemu je sve oteto.
A ostavljene su mu kockice za slaganje. On sriče
Da da! DADA!
Čovek peva posle rata.
Ali šta?
Je li to onaj kome je oprostio Sodermajer?
Naš pesnik je sanjao o svepovezanosti.
On je imao i preobilje nada i besa i bio određen trešnjevim cvetovima sa druge strane planete. Ali ne na ovoj slici.
Crnjanski je zabeležio:
Čovek koji manje živi a više misli postaje sve hladniji i kao neki kristal tvrđi. Postaje irealan. Propušta svetlost i ona se u njemu lomi kao u nekoj prizmi.
Upitaćete gde je onaj višak sentimenta koji se iz pesnika izlivao svakom prilikom. Da nisi sad negde nasmejana \ bogata i rasejana \ gde smeh vri? Je li to mladić koji je preveo Šantića u sumatraizam a Bogdanu Popoviću objašnjavao modernu. Je li to onaj koji je voleo Branka zato što se posvetio erotici, šali i utekao od naših mračnih tema. Strašna sentimentalnost je u Parizu slomila Šumanovića. Da li je od te sete utekao Crnjanski ? Ovaj slikar je očigledno bio nesrećan. Ovaj pesnik naizgled nije. Ali Crnjanski je zapisao: Bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće.
- Mom prijatelju. - napisao je Šumanović.
Šta se dešava?
To može upitati slep onoga koji vidi.
A koga da pita onaj koji vidi?
Vladimir Pištalo