SPOJITI RASUTE DELOVE SVETA „Na Mesečevom mostu”, Đorđe Pisarev (Agora, Novi Sad, 2022)

Pisci koji su računali na veće književne vrednosti od kratkotrajnih, apokaliptičnih šok-efekata, nastojali su u svojim delima produbiti činjenicu da je ovaj prelaz manje oštar, manje dramatičan i očigledan, ukazujući na ljude koji su se našli u međuprostoru. U romanu poznatog novosadskog postmoderniste, junak veruje da je „najstrašnije izmestiti čoveka iz njegovog sređenog, nameštenog i bezbednog života i prisiljavati ga da iznova gradi svoje male svetoveˮ. Šta se dešava u raspuklini vremena koje je prestalo da teče, a koja preti da proguta one nesnađene i neprilagodljive, tema je njegove nove fantastičke parabole.

Udoban i bogato opremljen stan Starog Mačka prepušten je Delegatima Prelazne vlade, te on u svojoj novoj izbi piše pisma Princezi i meri vreme zabranama i ritualima. Nasuprot savremenim tendencijama, on akumulira zalihe hrane iako nema apetita, dok nezasito konzumira duhovnu hranu: knjige, muziku i enciklopedijske činjenice, koje i nabacane bez reda i smisla upućuju na lepotu i začudnost sveta. Svet je, međutim, pretvoren u Virus Siti pod vlašću Kompanije – „virtuelne galatičke suverene države bez ikakvih granica, osim jedne: granice profitaˮ. Pisac ono ljudsko u njoj ne odbacuje mehanički kao uniženo i pokvareno, što bi bilo u skladu sa distopijskim okvirom, ali jednolično i predvidivo.

Sa svim svojim slabostima čovek se predstavlja kao vitalistički kontrapunkt fiktivnim kreacijama bez ičega ljudskog, toplog i živog: Predsedniku, Delegatima, Ilonu Masku. U  takvu viziju uklapa se i romantična priča Princeze i Starog Mačka, ali i ljubav koju devojčica Jo Jo oseća prema biljci Adamu, a Vili-dečak prema mačkiću Fibislavu. Ukoliko nas globalizam, navodno, sve izjednačava, ove originalne ličnosti i njihove ljubavi, opsesije i želje razlikuju se od uniformnih „individuaˮ koje funkcionišu u programu multikompanija.

Predah između oživljavanja neprijatnih, a još svežih uspomena na karantin, strah od zaraze i presiju vlasti, predstavljaju pisma zaljubljenih o literaturi koju čitaju. Stari Mačak uporno piše o romanima Džejn Ostin, dok Princeza daje nadahnute prikaze knjiga Nila Gejmena, Stanislava Lema, Yona Barta, Tolkina i drugih. U Rečniku na kraju knjige, u odrednici Ostin Džejn, upućuje se na teoriju recepcije i preovlađujuće pitanje o njenim romanima koji „ne proklamuju bilo kakav ideal ljudskih vrednostiˮ, nego neke „veoma specifične klasne i rodne vrednosti. I dok iz današnje čitalačke perspektive nije naročito teško biti ironičan i podsmešljiv prema ostinovskim junacima, što Princeza dosledno čini, u podtekstu je signal na deo savremene književnosti čiji je ghostnjriter zapravo Kompanija, koja, takođe, ne mari mnogo za proklamovanje humanističkih vrednosti. „Dobra, stara muzikaˮ(Cepelini, rani Stonsi, Enimalsi, Goblini), nije samo sentimentalni podsetnik na mladost, već poezija koja traje i pulsira u ritmu otpora. Stari Mačak i njegov čin otpora i ljubavi predstavlja vezivo što spaja rasute delove sveta koji se raspao, slično onome što Pisarev nastoji da ostvari svojom surovo i osvešćenom realističkom prozom.

Fragmenti tog sveta, kao što su jasno naznačena imena novosadskih naselja, ne gube se u zamršenim sistemima Nove geografije. Nestajanje čitavih kuća u izmaglici, sa porodicama u njima, propraćeno je, međutim, naizgled ravnodušnim: „I nikom ništaˮ. To što glavni junaci nisu, ipak, blazirani u sveopštem rasulu, ukazuje da je moguće iznaći alternativu. Dovoljno je da „čovek bude živ, pa da to bude znak da je smrtno bolestanˮ, glasi jedno od pravila, dok je drugo zabrana kijanja i kašljanja na ulici: „(Disati se moglo, ali diskretno)ˮ. Novi roman Đorđa Pisareva pokazuje kako se diše usled zagušenja, i kako se, malim činovima nepristajanja i nemirenja, prokleti ipak mogu preobraziti u slobodne.

Sanja Perić