SA FESTIVALA SLOBODNA ZONA Sve je na prodaju i šta ako su svi za

Pored ostalog otkrivajući, pa beležeći činjenice, postavlja pitanja i podstiče misao. A misliti je zasad još uvek bitna moždana aktivnost svih onih, u sve manjem broju sklonih razumu, ma koliko to bilo i neprijatno, kada je danas to već toliko ugrožavajuće neisplativo. S druge strane, ima i onih koji misle, a dobro su plaćeni i preplaćeni. Nevolja je što misle samo na sebe, jedino u svom interesu.

 I to nije ništa novo. Novi su primeri istog, a drugačije upakovanog, svedoči nam dugometražni dokumentarni film „Mamula All Inclusive“; ” Aleksandra Reljića, autora prethodno zapaženih, nagrađivanih i na sebi svojstven način angažovanih ostvarenja „Unuk (Enkel)” i „Do daske”.

Mesto inspiracije i zapisa ovog najnovijeg Reljićevog filma većim delom je tvrđava Mamula. Podignuta u 19. veku, nalazi se na ostrvu Lastavica, na ulazu u Bokokotorski zaliv. Reč je o tvrđavi po kojoj su mnogi, letujući na crnogorskom primorju, hodali, a u podnožju njenih zidina se brčkali. Tvrđavu, sem meštana, znaju i svi koji su gledali srpsko-crnogorski horor film „Mamula”. Znamenita fortifikacija je poslužila kao pitoreskna kulisa za žanrovsku, fiktivnu, mračno-zabavnu bioskopsku priču. I zaista, tvrđava Mamula u svojoj istoriji ima i tu, ali malo drugačiju, odistinski zloćudnu povest: tokom Drugog svetskog rata u njoj se nalazio koncentracioni logor fašističke Italije, u kojem je bilo zatočeno više od 2.000 ljudi, uglavnom žena i dece. Ništa zato, Mamula je nedavno postala luksuzni rizort hotel. Država Crna Gora sa stranim investitorom sklopila je ugovor o višedecenijskom zakupu ostrva i objekata.

Dokumentarni film: „Mamula All Inclusive“; autor Aleksandar Reljić; produkcija „Greenfild Production“ u koprodukciji sa Al Jazeera Balkans, manjinski producenti „Core Dox“ iz Novog Sada i Cenar za građansko obrazovanje iz Podgorice; realizovan uz finansijsku podršku Filmskog centra Srbije

Reljićev film prati niz godišnjih okupljanja preživelih logoraša Mamule i njihovih potomaka paralelno sa sporom, ispostaviće se nezaustavljivom realizacijom „projekta iskorišćavanja istorijsko-kulturnog potencijala kao važnog segmenta podizanja turističke ponude najekskluzivnijeg tipa”. U celoj ovoj istinitoj priči, fokus je najpre na ljudima, na nekolicini živopisnih karaktera koji se svaki na svoj način, a na suprotnim stranama, angažuju za ono što misle da je ispravno. A naslućujemo, za neke i lično isplativo. Glavni junak priče je Ivo Marković, koji je dosledan u prvobitnom stavu tamošnje zajednice meštana da se tvrđava ne pretvara u hotel. Ali kako vreme prolazi, sve je usamljeniji u svojoj istrajnosti dok svojom mekom moći predstavnici investitora, uz pomoć domaćih saradnika, stvar navode na svoju vodenicu. Bez ijednog ispaljenog metka. Tek kompromis je nađen – jedna prostorija tvrđave je uređena kao spomen-soba u znak sećanja na sve zatočenike i njihove patnje tokom ratnih godina.

„Mamula All Inclusive“; ” govori o negovanju kulture sećanja i njenom nedoslednom sprovođenju, o mehanizmima suptilne i istrajne korupcije od lokalne zajednice do najviših instanci, o tome kako moćni, kada su strpljivi, postižu željeno, o tome kako u vremenu sve ekstremnijeg konzumerizma sve jeste na prodaju.

Ma zar nije logično zapitati se: ako već nije neumesno, koliko je bizarno plandovati u spa centru nastalom na mestu patnji nekadašnjih logoraša?

Reljić zaista zna da odabere temu na kojoj uspeva da iskaže svoj izoštren dokumentaristički nerv, oličen i u sposobnosti da u trenutku zabeleži pa odabere elemente bitne za stvarnosnu dramaturgiju svog ostvarenja.

Ostvarujući na početku teksta pomenutu agendu dokumentarizma i visoko dobacujući, film „Mamula All Inclusive”, koliko je analitičan, toliko je i životan, u svakom slučaju višeslojan i koristan doprinos raskrinkavanju, bar dela slike, malo je reći, neveselog sveta u kojem smo. A usred cele halabuke, i to treba prepoznati da bi se menjalo.

Vladimir Crnjanski