REČ KRITIKE Poljak DŽ. M. Kucija
(Laguna, 2024)
Kucijev „Poljak“ oslanja se direktno na Danteov „Novi život“, i priču o pesnikovoj ljubavi prema Beatriče i na mnogo načina može da se posmatra kao izokretanje poznate ljubavne priče. Aluzije nisu skrivene ni na koji način - glavna junakinja se zove Beatris, a njen udvarač poljski pijanista Vitold često pravi otvorene aluzije na Danteovu ljubav.
Iako je „Poljak“ kratak roman o ljubavnoj aferi pijaniste koji gostuje u Barseloni, i njegove mnogo mlađe domaćice, mondenke Beatris, u pitanju je pre hladna dekonstrukcija ideje o ljubavi nego narativ o bilo kakvoj strasti. O Vitoldovoj ljubavi saznajemo iz njegovih reči, uvek pomalo ukočenih, nesretno sapetih u rečenice engleskog koji nije maternji nijednom od njih dvoje, i mada on pokazuje vrstu uporne odanosti svojoj Beatriče, u isto vreme nije sasvim jasno ni da li on nju vidi do kraja, takvu kakva jeste, ni zbog čega je odabrao baš nju posle samo jedne večeri trivijalnih razgovora. S druge strane, upravo tu se i otvara linija dijaloga sa Danteovom čuvenom ljubavlju iz 13. veka; isto kao i Beatriče, čak iako je glavna junakinja, Beatris je samo (ne)voljni objekt tuđe uobrazilje, neprozirna, i bez jasne sopstvene agende.
Kuci majstorski igra na ivici potpune dekonstrukcije i obesmišljavanja ideje o ovakvoj ljubavi – Beatris je pomalo kao Madam Bovari, isprazna, suviše obična osoba, a Vitoldova ljubav je sva u njegovoj glavi, poslednja životna strast koju je konstruisao sam za sebe, zasnovana ni na čemu. U isto vreme tekst je moguće čitati i sasvim suprotno, kao neku vrste apsolutne sublimacije gde se konačna romansa otelotvoruje kao više od zbira sopstvenih delova – iz tog ugla Beatris je pažljiva, pristojna, saosećajna, ljubav je stvarna jer su je njih dvoje učinili stvarnom, i činjenica da Beatriz ne može da odustane od toga da po svaku cenu dođe do pesama koje joj je Vitold posvetio pokazuje koliko je sve na nju ostavilo traga. Ali konačno, u tome je majstorstvo velikih pisaca (Kuci je 2003. dobio Nobelovu nagradu za književnost), čak i kad im knjige nisu velike. „Poljak“ niti je obiman roman, niti pretenduje suviše bilo kakvu krupnu istinu, ipak i na malo strana otvara se pitanje na koju nije jednostavno odgovoriti, i mada je knjiga krajnje pitka, i jednostavna, ona je daleko od plitke.
Nastasja Pisarev
