REČ KRITIKE Olga Grjaznova: Rus koji je voleo breze

Olga Grjaznova (1984) je nemačka spisateljica rođena u Azerbejdžanu i njeno migrantsko iskustvo svakako je ostavilo traga na ovom ispovednom romanu. Glavna junakinja Maša je mlada, obrazovana i privlačna, ali ona je i stranac u Nemačkoj, odrasla između više kultura, u večnoj nervoznoj borbi da se dokaže ljudima oko sebe. U zemlji u kojoj se našla kao devojčica pošto su joj roditelji pobegli iz Nagorno Karabaha, Maša je obeležena kao večiti drugi. Svakako da nije čudo da je ovaj ispovedni roman imao dobru recepciju u Nemačkoj, s obzirom na to da se bavi i te kako aktuelnim pitanjem. Maša svedoči i o tome koliko je jezik važan („ako ga ne govoriš ne postojiš, a ako ga govoriš loše, ne čuju te“), i kod nje strah od nepripadanja rezultuje preteranom kompenzacijom, pošto sama govori pet-šest jezika. S druge strane, indikativno je da ona, u konfliktu sa sobom koliko i sa drugima, iako ima i jevrejske krvi, govori arapski i ni reč hebrejskog. 

Za one koje tema zanima, u pitanju je svakako kompetentno napisana knjiga koja osvetljava portrete ljudi koji ne pripadaju nijednom svetu do kraja, i daju često vrlo potreban pogled „spolja“, i iz „autajderske“ pozicije u odnosu na dominantnu kulturu. Mašin pokušaj da pronađe sebe u Izraelu kao novoj domovini jednako je neuspešan kao i svi drugi, a i mnogi njeni prijatelji i ljubavnici jednako žive na marginama i u raskoraku, kao ona.  Ovo je svakako i priča o gubitku, ne samo domovine (ili ideje o domovini), već i bliske osobe. Velika životna tragedija koja se Maši događa seče knjigu na dva dela, ali sem toga pripovedna forma je prilično labava: ovo je tipičan roman ispovedne proze kakvima je, čini se, preplavljena savremena književna scena poslednjih decenija. Posle nesreće, glavna junakinja ostaje ukopana u prostoru između; jednako nesposobna da prihvati ono što se desilo, i pomirena sa novim poluživotom, isto kao što je osuđena da egzistira između najmanje dve domovine.  

 Nastasja Pisarev