REČ KRITIKE Burhan Sonmez: Lavirint

Burhan Sonmez (1965) je jedan od najznačajnijih savremenih turskih (odnosno kurdskih) pisaca. Njegov „Lavirint“ je intimna priča o mladom muzičaru Boratinu koji posle neuspelog samoubistva iza kog mu je ostala amnezija pokušava da rekonstruiše deliće svog izgubljenog života lutajući Istanbulom. Pozicija u kojoj se našao glavni lik utiče na celokupnu poetiku romana; sve je oneobičeno jer je prelomljeno kroz perspektivu osetljivog, melanholičnog čoveka koji pokušava da iznova nauči kako da se kreće kroz stvarnost i sopstveni život.

Otuđenost protagoniste daje svemu dozu izmaknutosti; za Boratina je svaki čovek jednako stranac i prijatelj, pa razgovori u romanu često dobijaju neobičnu notu bajkovite vanvremenosti. Izgubljeni identitet Boratin pokušava da povrati kroz beskonačne šetnje Istanbulom i neku vrstu psihogeografije: da kroz sliku grada rekonstruiše i sopstveni lik.  U krajnjem slučaju,  nije li u središtu samog lavirinta često ogledalo?

„Lavirint“ je još jedna knjiga iz savremenog toka ispovedne, „kamerne“ književnosti, koja mada je stilski upečatljiva ipak ne pretenduje na mnogo više sem na rekonstrukciju intime svakodnevnog života jednog čoveka, u jednom gradu na ovom svetu.  I mada se svakako dotiče velikih tema, kao što su (de)konstrukcija identiteta i ispitivanje lične i kolektivne istorije, (i koliko su one važne za naš identitet), i mada ostavlja ubedljivu i poetičnu sliku života u jednom gradu,  ne daje ništa suviše novo ili drugačije izvan tih okvira.

Citat

Izlazim pred veče u kojem je jugo obavio ceo grad. Hodam uskim, dugim ulicama. Sedim na trotoarskim stolicama jednog kioska i tolim svoju glad. Pijem čaj u jednoj bašti. Primećujem da neki sokaci međusobno liče. Čuju se koraci po polomljenoj kaldrmi. Uski trotoari i blede fasade zgrada. Na hladnom vazduhu, stavljam ruke u džepove i posmatram ulične svetiljke. Na ćošku gde sam shvatio da sam se izgubio, pitam uličnog prodavca kestena za put; kupujem kestene od nasmejanog čoveka. Nakon duge šetnje stižem do ulice Halić Bara ispunjene starim zgradama. Na posteru okačenom na ulazu u bar vidim naziv Podmornica i svoju sliku. Gledam iz daljine. U podnožju zida čekam da završim cigaretu.

Nastasja Pisarev