Lis Irigaraj, Alen Badju: Ljubav među nama, Scena za dvoje

Izdanje KCV „Miloš Crnjanski“ posvećeno filozofskom tumačenju ljubavi na zanimljiv način kombinuje dva teorijska eseja „Ljubav među nama“ belgijsko-francuske filozofkinje i feministkinje Lis Irigiraj (1930), i „Scenu za dvoje“ čuvenog francuskog filozofa i teoretičara Alana Badjua (1936). Polazeći sa (relativno) različitih pozicija, ali sa relativno sličnim zajedničkim zaključcima, ovo dvoje filozofa iste generacije, oboje levo orijentisanih, fokusiraju svoja teorijska razmatranja na ono čime se umetnost najređe bavi, a to je kontinuirani odnos između partnera u ljubavnoj vezi. U jednom trenutku Badju i primećuje: „Tamo gde umetnost ne može da pomogne (…) jeste u slučaju ljubavi kao procesa ili trajanja ili konstrukcije scene.“ 

Žena mora nestati i kao želja, osim ako nije reč o apstraktnoj želji: želji da bude supruga i majka. Ovo samoponištavanje u porodičnoj ulozi je njen građanski zadatak. Za muškarca, nasuprot tome, ljubav žene predstavlja oslonac i spokoj koji građaninu trebaju u singularnosti porodičnog doma. Stoga, on mora da voli ovu određenu ženu koja se smatra jedinstvenom prirodom, pod uslovom da ostane vezan za ovu singularnost i pod uslovom da on može stupitu u nju dok ostaje veran svoj odnosu prema univerzalnom. 

Ono što Badju podrazumeva pod scenom za dvoje je, najjednostavnije rečeno, poseban odnos koji se uspostavlja između dva partnera u ljubavnoj vezi koji transformiše pogled na svet.  Obe strane inkorporiraju zajedničke razlike da bi uspostavile kontinuiranu novu perspektivu koja ne pripada ni jednoj ni drugoj osobi, već postoji kao nešto novo, što je nastalo u zajedničkom prostoru koji se formirao. Nažalost, u čitanju Badjua nema ničeg jednostavnog, tako da treba biti naoružan ozbiljnom koncentracijom da bi se pratio esej koji kroz matematičke teorije skupova tumači ontologiju ljubavnih odnosa. 

Tekst Lis Irigaraj je nešto pristupačniji, i počinje kao kritički odgovor na teorijska pitanja ljubavne zajednice kod Hegela, odnosno muško-ženskih odnosa. Irigaraj skreće pažnju na podređenost žene u savremenom društvu (doduše, sam tekst je napisan 1989), gde je uloga žene potčinjena muškarcu koji je predstavnik ljudskog roda, dok ona u društvu nije viđena do kraja kao takva. U tom smislu, zanimljivo je i zapažanje da ni muškarac konačno nije viđen kao „muškarac“, i individua, već kao čovek, i predstavnik „čoveka“. Oba teksta manje-više su zasnovana na binarnim opozicijama heteronormativnih veza, što ih svakako u savremenom trenutku otvara za nova moguća čitanja i preispitivanja (kod Badjua odmah možemo tu vrstu binarne opozicije između nedvosmisleno određenog pola/roda razumeti i apstraktnije, u smislu ličnih različitosti itd). U svakom slučaju, kombinovanje i kontrastiranje dva teksta različitih teoretičara na sličnu temu, doprinosi zanimljivosti ovog izdanja, i uvek aktuelne teme. 

Nastasja Pisarev