ПРИЧА О КЊИГАМА Вермонт у причама заобиђен
У божићним филмовима клише је природно стање (а у основи филма је литература – шта је друго сценарио ако не рукопис приче тј. романа који није, и неће бити објављен?): углавном се све дешава у једној од најмањих америчких држава, у Вермонту, а ређе и Сијетлу, Чикагу, на Менхетну или у Бруклину; после лагодне (не)пријатности односно безазленог драмског заплета, јунаци се пољубе, затечени у мајицама и лаким хаљинама под звезданим небом, док падају крупне, лажне пахуље снега;
Јунаци су или разведени (ређе), а углавном су удовице и удовци, самохрани родитељи, друштвено изразито ангажовани у својим заједницама о којима брину готово више него о сопственој деци; мање-више увек неко од главних јунака мора да се одрекне сна о животу и успешној каријери у Великом граду и изабере своје родно месташце у коме ће провести остатак веселог, срећног и успешног живота; Вермонт је по статистичким подацима државица углавном насељена белим становништвом, па се подразумева да су, због политичке и расне коректности, најближи пријатељи или пословни партнери јунака црне пути (стижу, валда, или са Југа, или бивају ангажовани у Канади)?
Када је “чиста” литература у питању, тј. уколико се бавимо причама о књигама, ситуација је унеколико другачија, тако да се испит вредности ипак препушта озбиљнијим естетским и уметничким мерилима, односно трајању у времену, па се тражи мало више од уобичајеног божићног клишеа, што потврђују примери врхунских књижевних дела са фокусом на Божић, које су исписали Толстој, Чехов, Достојевски, Гогољ, Твен и Лујза Меј Алкот, Ирвинг и Агата Кристи, али и Стеван Сремац, Бранислав Нушић, Црњански и Милорад Павић, да и не спомињемо “Божићну причу” Чарлса Дикенса са илустрацијама Џона Лича која је објављена у децембру сада већ далеке 1843. године и распродата у свега неколико дана, а од Ебенезера Скруџа начинила бесмртног јунака.
Тако се и јунак Е.Т.А. Хофмана Крцко Орашчић успешно “провлачи” у различитим гранама уметности, све тамо до балета, а у једној од малих и једноставних, али тим више чаробних, па често и величанствених прича О’Хенрија, заљубљени младић продаје највредније што има, џепни сат, да би својој љубљеној купио божићни поклон, а она опет, сече и продаје своју предивну косу да би њему купила поклон. Судбина се, како то већ бива код поклона мудраца, поиграла с њима. Она је, наиме, њему купила ланац за сат, који више не поседује, а он њој предивни украсни чешаљ за косу коју више не поседује.
Наравно да је акценат на љубави двоје младих и слављењу Божића, што ће, што би се рекло, у некој перспективи, бити исправљено, јер њена ће коса поново да израсте, а он ће, валда, да се потруди па да поново купи сат, али шта ћемо са чувеном девојчицом која продаје шибице? Док јој мраз и лед све више обухватају тело, она узвикује, или можда је боље рећи шапуће: “Бако, поведи ме са собом, не смеш ишчезнути као што су ишчезле једна за другом топла пећ, печена гуска и велика, прекрасна новогодишња јелка”. Како то већ бива у свим тим (језивим) бајкама (за децу), ствари ће кренути наопако. Ни печене гуске, ни топле пећи, а девојчицу ће први пролазници затећи ујутро, смрзнуту.
Божић у ововременој литератури уме да буде, ипак, пријатнији. У универзуму Роулингове, за Харија је Божић један од најлепших дана у животу, а зидови сале у Хогвортсу бивају прекривени светлуцавим сребрним леденицама и стотинама венчића имеле и бршљана који се укрштају дуж црног звезданог неба: Столови кућа су ишчезли. Уместо њих било је стотинак мањих, осветљених лампицама, а за сваким је седело по десетак људи. (“Зачуше Сиријуса како пролази крај њихових врата пењући се ка Барбиковој соби певајући на сав глас: Бог вам дао мир, весели хипогрифи.”)
Када је у питању Вермонт, не сећам се ниједног књижевног дела у коме се он спомиње. Али, шта мари, свако је место добро, лепо и дивно када је у питању мотив Божића, па макар се и не звало Вермонт, доклегод је, у зимској ноћи, покривено звезданим плаштом.
Ђорђе Писарев
