PRIČE O KNJIGAMA Dan kada je poslednji put obuo cipele
Najbolji pisac priča na engleskom jeziku danas; najveći živi pripovedač; izvanredni pisac čije su glavne osobine blistavo vidljive... Ovde je na delu vrhunski talenat; Manro poseduje gotovo nepogrešivu prustovsku moć analize, osećaja i misli; čitajte samo jednu pripovetku dnevno, i dopustite im da vas omađijaju: one su stvorene da traju; virtuoznost, jednostavnost u vođenju priče, oštrina poput dijamanta, silina: sve ovo pristaje Alis Manro; kako da znamo kada smo u vlasti umetnosti – vrhunskog talenta?...
Sa stranica priča Alis Manro govori umetnost... samo su od nekih konstacija književnih kritičara, stavova iznesenih bez rezerve i ograde u najvećim svetskim literarnim listovima i časopisima.
Nije prvi put da govorimo o knjigama nobelovke Alis Manro, kod nas objavljenih zahvaljujući “Agori”, ali i dobrom prijemu kod srpskih čitalaca - “Bekstva”, “Previše sreće”, “Životi devojaka i žena”, “Goli život”, “Mržnja, prijateljstva, udvaranja, ljubavi, brak”, “Pogled sa Edinburške stene”, “Ples srećnih senki”, a u ovom trenutku povod je nedavno objavljena zbirka priča “Šta umišljaš ko si ti”, pa tako i nije prvi put da konstantujemo kako je život za njene junake kao voz koji juri suludom brzinom, pa negde, u nepreglednim pustolinama Kanade, tj. jugozapadnog Ontarija, na trenutak zastane, bez razloga, pa opet lagano krene kada se zatečeni putnik tome najmanje nada. Priče se odvajaju, sloj po sloj, u čistim, gotovo primitivnim iskazima, gotovo kao da smo ustreptali učenici suočeni sa uvek neizvesnim usvajanjem stranog jezika. Onda sledi opaki ritam koji “mirnu” storiju pretvara u minsko polje, a papir sa shemom posejanih mina kanda je vešta dinamitašica spalila na tihoj vatri. Manro se čvrsto drži linije demistifikacije onoga što čini suštastvo kratkotrajnog zemnog života, dakle prizora koji se mogu videti “usput”, s prozora pripovedačkog voza u truckavom hodu: jer, “šta se to tamo krije”?
Priče su smeštene na farme, pored rečnih močvara, u usamljene gradove i nova predgrađa Ontarija, i mogu se čitati kao zapažanje onih “žestokih trenutaka u kojima, iz slojeva iskustva koje leži čak i iza najobičnijih događaja i života, dolazi do otkrovenja”. One otkrivaju čistu, ogoljenu poetiku i pripovedačku strategiju nobelovke koja u potrazi za sopstvenim, stiže i do našeg “izgubljenog vremena”. Mentalni artefakti razbacani su na maglovitom putu prošlosti, baš kao blede utvare, koje možemo, ali i ne moramo da primetimo. Ovi su artefakti kao ključevi čitanja, to jest spoznaje, koje treba uočiti, pa se onda, zahvaljujući njima, prebaciti kroz vreme u dati trenutak, i smejati se, ređe, ili zaplakati, od nostalgije i tuge, što je češće. Nije slučajno već primećeno da Manro poseduje prustovsku moć da analizira senzacije i misli.
(Neverovatno je kolika je sličnost, pre svega na nivou ideje, između pripovesti Manro i knjige koja se kod nas pojavila sada već davne 1996, u izdanju Matice srpske i Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića. Reč je, naravno, što znaju svi književni sladokusci, o pozamašnom autobiografskom zapisu čuvene Margerit Jursenar “Lavirint sveta”. Sećanja na daleku prošlost sopstvene familije, sećanja koja šapuću odgovore iz čuvenog zen koana koji je i moto knjige Jursenarove: Kakvo je bilo vaše lice pre nego što su se sreli vaš otac i vaša majka?)
U pričama Alis Manro prošlost je izjednačena sa sadašnošću, pa se tako junaci smešteni u svom vanvremenskom kontinuumu koji nalikuje na izmišljenu Foknerovu Joknapatofu, pojavljuju i nestaju: “Otac je čekao. Šupa mu je bila zaključana, knjige više nikad neće otvoriti, a sutrašnji dan biće poslednji kada je obuo cipele.
Pa, čitajte Manro i zaključite: da li nas se sve to tiče?
Đorđe Pisarev