PRIČE O KNJIGAMA Berza za iznajmljivanje glavnih junaka

Hvatajući se, kao spisateljske slamke, “aksioma” da “moja mašta trpi svašta”, zašto bi bilo teško zamisliti situaciju u kojoj je mladi pisac, kome je zatrebala junakinja  za ljubavni roman koji je namerio da napiše, da bi tako u najskorije vreme obezbedio besmrtnost za svoje buduće delo, pa i sebe, na Berzi rada kod visprenog, veštog agenta za glavne junake knjiga, zatražio da kupi slobodnu, trenutno neangažovanu junakinju koja je mlada, lepa, skoro pa zanosna, i koja trenutno u dokolici dremka držeći u rukama već uveli buketić ruža koje joj je poklonio zaljubljeni verenik iz prethodne knjige u kojoj je imala glavnu rolu...

- Pošto je iznajmljivanje, na jedno godinu dana, dok (besmrtnu) knjigu ne napišem?

- Ah, odabrali ste skupu robu: to je Šekspirova Julija, njena je tarifa visoka i tu cenkanja nema – jedva je dočekao vešti agent.

- Hm – promrsi sumnjičavi, skeptični pisac prilično praznjikavih džepova – zar Julija nije umrla?

- Jeste preminula kod Šekspira, ali u vašoj knjizi kreće ispočetka; platite i vaša je, na godinu dana.

- Platiću, kad su pisci bili cicije – promrsi pisac.

- A Romeo?

- Šta je s njim, on mi ne treba, izmisliću sam muškog junaka.

- Nažalost, morate i njega iznajmiti, oni idu “u paketu”. I naravno – dodao je vispreni i vešti agent za iznajmljivanje glavnih junaka budućih knjiga – radi zaštite integriteta i identiteta ličnosti, da ne kažem političke korektnosti, Romeo i Julija moraju u vašem rukopisu da se pojave pod svojim imenima.

- Pa jel to onda i ja moram da se potpišem kao Šekspir? – uzviknu iznervirani pisac rešivši da se ostavi zaludnog posla i da ode negde u unutrašnjost Srbije, podigne veliki plastenik i počne da gaji papriku, onu “žutu, ali ljutu”!

(Druže, pomisli u sebi agent-trgovac, da budeš Šekspir? Dalo bi se i to srediti ali, nemaš ti te pare.)

Tako bi se, onda, u ovako zamišljenoj hipotetičkoj (umetičkoj?) situaciji, moglo desiti da se u istom poglavlju romana pojave David Koperfild, Voland, Romeo i Don Kihot, to jest Dulčineja, Ema Bovari, Julija i Ana Karenjina.

Ala bi to bilo zanimljivo!

A tek kako bi se zvale sve te buduće knjige: “Tom Sojer i Hari Poter”, “Don Tvist”, “Oliver Kihot”, “Jadi mladog Koperfilda”, “Haklberi Fin i vatreni pehar”...

A šta bi se tek desilo kada bi postojala Berza literarnih toposa: “Tihi Solaris”, “Roman o Aleksandriji” “Londonski kvartet”, “U Makondu ništa novo”?

Junake koji se potucaju od nemila do nedraga, od knjige do knjige, niko ništa i ne pita. Šta da se radi, tu pomoći nema,  život junaka je određen i ograničen granicama romana pa sad šta ti je sudbina (pisci!) dodelila, odnosno odredila. Iako bi bilo zanimljivo kada bi oni mogli da biraju: da sami sebi, već prema senzibilitetu, odaberu neku lepšu, primereniju knjigu. Baš kao što se u jednoj epizodi stripa “Korto Malteze” Huga Prata, pojavljuje vrt u koji samo treba zakoračiti: s druge strane junaka čeka druga priča.

Sve je ovo, na kraju krajeva, tj. na kraju poznate stvarnosti, samo “sanak pusti”, što se desilo i onom ribarčetu iz pesme Branka Radičevića.

Ili nije? 

Đorđe Pisarev