ПРИЧE О КЊИГАМА Берза за изнајмљивање главних јунака
Како је оно својевремено певао сјајни, луцидни маштар Душко Трифуновић: главни јунак једне књиге дошао ми да се жали, дивно беше главним бити док ме нису прочитали: сазнали су моје мане, моје тајне моје туге, покидали неке стране и “пошли да траже друге”.
Хватајући се, као списатељске сламке, “аксиома” да “моја машта трпи свашта”, зашто би било тешко замислити ситуацију у којој је млади писац, коме је затребала јунакиња за љубавни роман који је намерио да напише, да би тако у најскорије време обезбедио бесмртност за своје будуће дело, па и себе, на Берзи рада код виспреног, вештог агента за главне јунаке књига, затражио да купи слободну, тренутно неангажовану јунакињу која је млада, лепа, скоро па заносна, и која тренутно у доколици дремка држећи у рукама већ увели букетић ружа које јој је поклонио заљубљени вереник из prеthodnе књиге у којој је имала главну ролу...
- Пошто је изнајмљивање, на једно годину дана, док (бесмртну) књигу не напишем?
- Ах, одабрали сте скупу робу: то је Шекспирова Јулија, њена је тарифа висока и ту ценкања нема – једва је дочекао вешти агент.
- Хм – промрси сумњичави, скептични писац прилично празњикавих џепова – зар Јулија није умрла?
- Јесте преминула код Шекспира, али у вашој књизи креће испочетка; платите и ваша је, на годину дана.
- Платићу, кад су писци били циције – промрси писац.
- А Ромео?
- Шта је с њим, он ми не треба, измислићу сам мушког јунака.
- Нажалост, морате и њега изнајмити, они иду “у пакету”. И наравно – додао је виспрени и вешти агент за изнајмљивање главних јунака будућих књига – ради заштите интегритета и идентитета личности, да не кажем политичке коректности, Ромео и Јулија морају у вашем рукопису да се појаве под својим именима.
- Па јел то онда и ја морам да се потпишем као Шекспир? – узвикну изнервирани писац решивши да се остави залудног посла и да оде негде у унутрашњост Србије, подигне велики пластеник и почне да гаји паприку, ону “жуту, али љуту”!
(Друже, помисли у себи агент-трговац, да будеш Шекспир? Дало би се и то средити али, немаш ти те паре.)
Тако би се, онда, у овако замишљеној хипотетичкој (уметичкој?) ситуацији, могло десити да се у истом поглављу романа појаве Давид Коперфилд, Воланд, Ромео и Дон Кихот, то јест Дулчинеја, Ема Бовари, Јулија и Ана Карењина.
Ала би то било занимљиво!
А тек како би се звале све те будуће књиге: “Том Сојер и Хари Потер”, “Дон Твист”, “Оливер Кихот”, “Јади младог Коперфилда”, “Хаклбери Фин и ватрени пехар”...
А шта би се тек десило када би постојала Берза литерарних топоса: “Тихи Соларис”, “Роман о Александрији” “Лондонски квартет”, “У Маконду ништа ново”?
Јунаке који се потуцају од немила до недрага, од књиге до књиге, нико ништа и не пита. Шта да се ради, ту помоћи нема, живот јунака је одређен и ограничен границама романа па сад шта ти је судбина (писци!) доделила, односно одредила. Иако би било занимљиво када би они могли да бирају: да сами себи, већ према сензибилитету, одаберу неку лепшу, примеренију књигу. Баш као што се у једној епизоди стрипа “Корто Малтезе” Хуга Прата, појављује врт у који само треба закорачити: с друге стране јунака чека друга прича.
Све је ово, на крају крајева, тј. на крају познате стварности, само “санак пусти”, што се десило и оном рибарчету из песме Бранка Радичевића.
Или није?
Ђорђе Писарев