PAVLE UGRINOV: NULTA EGZISTENCIJA, DNEVNIK 1946–1972. Okružen gorštacima

 P r o m e n a

Osećam kolosalnu promenu u okruženju u kojem se krećem. U početku je bila samo u nagoveštajima, a zatim sam je sve potpunije uočavao, da bih sada pouzdano znao da živim u jednom drukčijem okruženju od onoga u kome sam više od deset godina živeo.

To okruženje su ne samo novi ambijenti, već pre svega novi ljudi. Većinom mladi.

Dugo sam živeo okružen gorštacima i njihovim potomcima koji se nimalo nisu razlikovali od očeva, a sada se krećem među gradskim ljudima, meni sličnog univerzalnog.

To je luk od patrijarhalnog i zatvorenog do savremenog i otvorenog.

Od usko nacionalnog do univerzalnog.

Od plemenskog do građanskog.

Od mitova i lokalne mitologije, do razbijanja stega i avangardizma.

Od primitivizma do civilizovanosti.

Od kolektiva do individue.

Itd.

Ne kažem da sve ovo što sam prvo naveo nije dobro, ali skupljeno u sebe je porazno.

Uvek se iznova javljaju prilike kada su jednoumnost, vojnički duh, pozivi na juriš, sveden i odsečan jezik, urlici i poklici, strogost i nesmiljenost – neizbežni, naročito u ratovima, pobunama i borbama, ali kada prođu te epizode, sve to mora da prestane, jer više nije potrebno, i treba da ga zameni sve suprotno od toga – život zasnovan na obrazovanju, kulturi i širini.

Znam šta govorim, jer sam sve to prošao.

Još od srednje škole u Petrovgradu, pored drugova iz grada (i to samog centra grada), bio sam okružen i sa desetak momaka iz kolonističkih mesta uz Begej, istočno od grada, sinovima onih Hercegovaca, Crnogoraca i Ličana koji su se iz svojih pasivnih krajeva doselili posle Prvog svetskog rata u Banat i Bačku, tu dobili napuštene kuće i zemlju (odbeglih Mađara i Nemaca) i nastavili da žive po svojim starim navikama, ignorišući okruženje, a posebno nemačko (švapsko) seosko stanovništvo (iako je ono bilo najnaprednije, što nisu znali), pa su tu svoju zatvorenost i odbojnost prema drugima i nepoznatima preneli i na sledeću generaciju, na, recimo, Mitra Svorcana ili Bogdana Kesića, dvojicu učenika koji su sedeli u klupi meni iza leđa, dok je Nedeljko [ušnjić sedeo u klupi ispred. Tada sam prvi put čuo njihov govor, njihove pesme, njihovo guslanje i upoznao njihovo siromaštvo i suvi hleb koji su jeli za vreme školskih odmora, da bi odmah posle časova odjurili na mali voz („ćiru”) – s kojim su i došli u grad – da bi se vratili u svoja sela.

(Ali, kada su nas Nemci 1941. g. okupirali, upravo su oni bili ti koji su prvi pružili otpor, i to oružani, pa su 1943. g. i Svorcan i Kesić poginuli u svome selu u jednom okršaju sa nemačkom žandarmerijom).

Pred kraj rata dobrovoljno sam stupio u XIII brigacu, koju su sačinjavali bezmalo sve sami gorštački sinovi iz onih istih banatskih sela, uz Begej i duž uske pruge, tako da sam se neprestano njima prilagođavao, ali često i štrčao. Tokom godinu dana ratovanja upoznao sam taj mentalitet do kraja, ali još se nisam bunio protiv njihove uskosti, neumoljivosti i surovosti prema neprijatelju (ali i prema nama samima), jer su bili neustrašivi borci i tu nije imalo šta da se prigovori, već samo da im se divi.

Posle rata sam došao u Beograd, na studije (Ekonomski fakultet). I ovde su, na moje novo iznenađenje, opet bili ti gorštački sinovi u ogromnoj većini i svi na rukovodećim studentskim mestima, na koje su birani zbog poverenja nove vlasti u njih. Na fakultetu sam upoznao, bolje no druge, Miliju Medenicu, Dušana Radakovića, Momira Arsića, Aleksandra Matanovića (sa Kosova) i druge. Jednostavno rečeno: jedva sam ih razumeo, a ipak sam se morao slagati sa njima, kao što su i oni mene jedva podnosili, ali samo zato što sam im bio potreban.

Tek je IB-e uneo izvestan rascep u to gorštačko jedinstvo.

Tada je došao čas da im se i ja suprotstavim i pobunim protiv njih, odnosno svega onoga što je bilo suprotno mojoj prirodi, navikama i mome duhu.

I ja sam se pobunio: dospeo sam na Akademiju, istina njihovom „milošću”, jer su se na kraju pomirili sa tom razlikom koja je postojala među nama.

A onda sam počeo upoznavati nove mlade ljude, stigle ne sa planina već iz drugih gradova naše zemlje: Zagreba, Ljubljane, Sarajeva i Skoplja, pa sam se među njima lagano opustio, stao se osećati prirodnije, u svakom slučaju drukčije, vrlo blizu onoga što sam i sam bio, ili što se u meni ponovo budilo.

Bio je to lagani put ka duhovnom oslobođenju.

A zatim sam sprijateljio i sa pravim Beograđanima, Sojom Jovanović, Radetom i Oliverom Marković, Mićom Tomićem, Zoranom Mišićem, Mijom Pavlovićem, Sašom Petrovićem, Acom Pantelićem, i onim starijima koji su mi po svemu bili bliski: Dušanom Matićem, Oskarom Davičom, Tomislavom Tanhoferom, Hugom Klajnom, Mićom Popovićem i Mihizom, i celim društvom oko upravo osnovanog NIN-a, koje sam već odranije poznavao sa Zlatibora (Stevanom Majstorovićem, \okom Radenkovićem, Zirom Adamovićem i svim ostalim), a zatim svim tim mladim slikarima i vajarima na Starom sajmištu, Kosančićevom vencu i drugim beogradskim ateljeima, pa glumcima Beogradskog dramskog pozorišta i mladim filmadžijama iz Kino kluba, i mnogim, mnogim drugim – pa sam tako ponovo našao i sebe. Osećam se slobodan među njima, isto onoliko koliko sam se osećao slobodan u mladosti.

* Iz rukopisa dnevnika „Nulta egzistencija” Pavla Ugrinova, koji uskoro treba da izađe u izdanju Agore