ПАВЛЕ УГРИНОВ: НУЛТА ЕГЗИСТЕНЦИЈА, ДНЕВНИК 1946–1972. Окружен горштацима

 П р о м е н а

Осећам колосалну промену у окружењу у којем се крећем. У почетку је била само у наговештајима, а затим сам је све потпуније уочавао, да бих сада поуздано знао да живим у једном друкчијем окружењу од онога у коме сам више од десет година живео.

То окружење су не само нови амбијенти, већ пре свега нови људи. Већином млади.

Дуго сам живео окружен горштацима и њиховим потомцима који се нимало нису разликовали од очева, а сада се крећем међу градским људима, мени сличног универзалног.

То је лук од патријархалног и затвореног до савременог и отвореног.

Од уско националног до универзалног.

Од племенског до грађанског.

Од митова и локалне митологије, до разбијања стега и авангардизма.

Од примитивизма до цивилизованости.

Од колектива до индивидуе.

Итд.

Не кажем да све ово што сам прво навео није добро, али скупљено у себе је поразно.

Увек се изнова јављају прилике када су једноумност, војнички дух, позиви на јуриш, сведен и одсечан језик, урлици и поклици, строгост и несмиљеност – неизбежни, нарочито у ратовима, побунама и борбама, али када прођу те епизоде, све то мора да престане, јер више није потребно, и треба да га замени све супротно од тога – живот заснован на образовању, култури и ширини.

Знам шта говорим, јер сам све то прошао.

Још од средње школе у Петровграду, поред другова из града (и то самог центра града), био сам окружен и са десетак момака из колонистичких места уз Бегеј, источно од града, синовима оних Херцеговаца, Црногораца и Личана који су се из својих пасивних крајева доселили после Првог светског рата у Банат и Бачку, ту добили напуштене куће и земљу (одбеглих Мађара и Немаца) и наставили да живе по својим старим навикама, игноришући окружење, а посебно немачко (швапско) сеоско становништво (иако је оно било најнапредније, што нису знали), па су ту своју затвореност и одбојност према другима и непознатима пренели и на следећу генерацију, на, рецимо, Митра Сворцана или Богдана Кесића, двојицу ученика који су седели у клупи мени иза леђа, док је Недељко [ушњић седео у клупи испред. Тада сам први пут чуо њихов говор, њихове песме, њихово гуслање и упознао њихово сиромаштво и суви хлеб који су јели за време школских одмора, да би одмах после часова одјурили на мали воз („ћиру”) – с којим су и дошли у град – да би се вратили у своја села.

(Али, када су нас Немци 1941. г. окупирали, управо су они били ти који су први пружили отпор, и то оружани, па су 1943. г. и Сворцан и Кесић погинули у своме селу у једном окршају са немачком жандармеријом).

Пред крај рата добровољно сам ступио у XIII бригацу, коју су сачињавали безмало све сами горштачки синови из оних истих банатских села, уз Бегеј и дуж уске пруге, тако да сам се непрестано њима прилагођавао, али често и штрчао. Током годину дана ратовања упознао сам тај менталитет до краја, али још се нисам бунио против њихове ускости, неумољивости и суровости према непријатељу (али и према нама самима), јер су били неустрашиви борци и ту није имало шта да се приговори, већ само да им се диви.

После рата сам дошао у Београд, на студије (Економски факултет). И овде су, на моје ново изненађење, опет били ти горштачки синови у огромној већини и сви на руководећим студентским местима, на које су бирани због поверења нове власти у њих. На факултету сам упознао, боље но друге, Милију Меденицу, Душана Радаковића, Момира Арсића, Александра Матановића (са Косова) и друге. Једноставно речено: једва сам их разумео, а ипак сам се морао слагати са њима, као што су и они мене једва подносили, али само зато што сам им био потребан.

Тек је ИБ-е унео известан расцеп у то горштачко јединство.

Тада је дошао час да им се и ја супротставим и побуним против њих, односно свега онога што је било супротно мојој природи, навикама и моме духу.

И ја сам се побунио: доспео сам на Академију, истина њиховом „милошћу”, јер су се на крају помирили са том разликом која је постојала међу нама.

А онда сам почео упознавати нове младе људе, стигле не са планина већ из других градова наше земље: Загреба, Љубљане, Сарајева и Скопља, па сам се међу њима лагано опустио, стао се осећати природније, у сваком случају друкчије, врло близу онога што сам и сам био, или што се у мени поново будило.

Био је то лагани пут ка духовном ослобођењу.

А затим сам спријатељио и са правим Београђанима, Сојом Јовановић, Радетом и Оливером Марковић, Мићом Томићем, Зораном Мишићем, Мијом Павловићем, Сашом Петровићем, Ацом Пантелићем, и оним старијима који су ми по свему били блиски: Душаном Матићем, Оскаром Давичом, Томиславом Танхофером, Хугом Клајном, Мићом Поповићем и Михизом, и целим друштвом око управо основаног НИН-а, које сам већ одраније познавао са Златибора (Стеваном Мајсторовићем, \оком Раденковићем, Зиром Адамовићем и свим осталим), а затим свим тим младим сликарима и вајарима на Старом сајмишту, Косанчићевом венцу и другим београдским атељеима, па глумцима Београдског драмског позоришта и младим филмаџијама из Кино клуба, и многим, многим другим – па сам тако поново нашао и себе. Осећам се слободан међу њима, исто онолико колико сам се осећао слободан у младости.

* Из рукописа дневника „Нулта егзистенција” Павла Угринова, који ускоро треба да изађе у издању Агоре