U LEBARSKOM SOKAKU RODIO SE I PISAC PRVE SRPSKE ISTORIJSKE TRAGEDIJE Mitropolitu Stratimiroviću uprkos, Uroš će umreti i u teatru

Sa ženom Jelisavetom izrodio je četvoro dece – sinove Stefana i Lazara i kćeri Sofiju i Mariju. Neobična je priroda bio kabaničar Nikola. Prek, plahovit, oštrog jezika, pa čak i sklon fizičkom isterivanju pravde. S druge strane, kao majstor visoko cenjen, uživao je u svom esnafu izrazit ugled, te su mu poveravane razne dužnosti... Sušta je suprotnost majstoru Nikoli bio njegov sin Stefan. Visok, vitak, plav, pitome i nežne naravi. Blagog karaktera i krhkog zdravlja. Stefana su voleli svi koji su ga znali i svi su ga u kuću rado primali. Nikome nikada nije uputio grubu reč.

Besni kabaničar Nikola bio je izgleda bolećiv jedino na svoju decu, a posebno na sina Stefana. Iako sam nije imao obrazovanja -  potpisivao se „rukoju moju, a svojeručnim krestom“ – Nikola je itekako držao do školovanja svojih sinova, a kao „oduševljeni narodoljubac i ljubitelj srpskog knjižestva“ rado je dočekivao u svojoj kući i Stefanove prijatelje „lično ih častio i služio i s ushićenošću slušao njihove oduševljene razgovore i dispute“.

Školujući se najpre u Novom Sadu, a potom u Segedinu, Jegri i Pešti, Stefan je kao vrlo mlad ušao u krug retkih novosadskih intelektualaca koji su među prvima prihvatili reforme srpskog jezika i pisma za koje se zalagao Vuk Stefanović Karayić. Presudnu ulogu na njegovo intelektualno formiranje imao je njegov gimnazijski profesor Pavel Jozef Šafarik, koji je na Stefanovića i na još nekoliko gimnazista – Lazara Lazarevića, Jovana Rajića i Đorđa Dimitrijevića – obratio posebnu pažnju.

Stefan je na svoj književni put stupio kao pesnik. Priroda mu jeste bila krotka, ali doslednost toliko jaka, da mu je pesma – Oda Vuku – objavljena u Letopisu sersbkom 1826. štampana vukovskom ortografijom, decenijama pre no što će Matica srpska ovu ortografiju zvanično prihvatiti. Taj ustupak napravio je Georgije Magarašević, tadašnji urednik Letopisa, u znak poštovanja prema talentu i principijelnosti mladog pesnika. Ukoliko se ima u vidu činjenica da je u ovom periodu podeljenost društva prema pitanjima jezika i ortografije bila toliko jaka da su zbog njih čitavi gradovi bili međusobno „posvađani“, jasno je koliki je presedan ovim činom napravljen i koliko je poštovanje među savremenicima uživao mladi Stefan Stefanović. 

Ipak, istorija ga neće toliko upamtiti kao pesnika, a sticajem raznih okolnosti, dugo ga neće ni pamtiti onoliko koliko bi trebalo da mu pripada. Tražeći pravu formu za svoj književni izraz, Stefan će ga pronaći u drami – istorijskoj tragediji, tačnije, stvarajući pod vidljivim uticajima Šekspira i Šilera prvu istorijsku tragediju novije srpske književnosti – Smrt Uroša Petog. Postoje indicije da je ova drama započeta još tokom Stefanovih gimnazijskih dana, te da su u njenom stvaranju učestvovali i Stefanovićevi školski drugovi – Lazarević, Rajić i Dimitrijević. U vreme kada je drama završena, 1825. godine, Stefana je već nagrizala opaka i rasprostranjena bolest ovog podneblja i onog vremena – tuberkuloza.

To mladog pisca i njegov verni „kružok“ ipak nije sprečilo da podare tekstu njegovu osnovu svrhu – scenski život. Uz pomoć tadašnjeg upravitelja Grafičeske škole – znamenitog Atanasija Nikolića, koji je predstavu režirao, te protagonista - nekolicine učenika Velike srpske pravoslavne gimnazije novosadske i mladih novosadskih intelektualaca, među kojima su bili autor i njegovi najbliži prijatelji – istorijska tragedija o padu srpskog carstva prvi put je prikazana oktobra 1825. u Krajnerovom teatru u Ulici Bele lađe, današnjoj Njegoševoj. Ono što se događalo u pozadini priprema ove predstave, koja je nesumnjivo bila prvorazredni kulturni događaj u ondašnjem Novom Sadu, umnogome je pogoršalo i onako narušeno Stefanovo zdravlje.

Dok su probe bile u punom jeku, karlovački mitropolit Stefan Stratimirović tražio je od pisca rukopis drame. Stefanović je bio voljan da rukopis preda na čitanje, ali mu je u toku noći u tajnosti došao mladi đakon iz mitropolitskog dvora, upozoravajući ga da rukopis ne daje jer će ga mitropolit spaliti. Naime, Stratimirovićevo ogorčenje ponajpre je izazvao način na koji je u ovoj drami opisan kaluđerski život. Tek, Stefanović je poslušao prijateljski savet i nije dao svoj rukopis. Ozlojeđen zbog takvog postupka mladog pisca, mitropolit će od Ugarskog namesništva u Budimu zatražiti zabranu prikazivanja ove predstave.

I tako je samo dan pred najavljenu premijeru objavljena zabrana. Stefana je to potpuno slomilo. Tuberkuloza, koja je u njemu dotad samo tinjala, potpuno ga je obuzela. Pao je u postelju i počeo da iskašljava krv. Trudom nekoliko viđenijih Novosađana, zabrana je uskoro ipak opozvana i predstava je mogla da se održi. Stefan se pridigao iz postelje i uprkos protivljenju lekara nastupio u predstavi kao Kraljević Marko. Predstava je izazvala sveopšte oduševljenje – ponekad je, na insistiranje publike, igrana i po tri puta uzastopce.

Bila je to ne samo velika pobeda mladog pisca i njegovih prijatelja, već i veoma značajan podvig u tadašnjem srpskom pozorištu. Vredan trenutak u istoriji. I čini se koban u Stefanovićevom životu. Od onog pogoršanja jektike zbog otkazivanja premijere, nikada se nije oporavio. Bolest je sve više uzimala maha, ali Stefan svemu tome nije pridavao previše značaja. Strašno je mnogo pušio. Sa bratom Lazarom sedeo je po čitav dan u sobi, čitao i pušio lulu. Počeo je da piše novu tragediju o Stefanu Dečanskom. Nije je, nažalost, završio. Potkraj 1828. umro je u svojoj rodnoj kući u Lebarskom sokaku sin Nikole kabaničara, pisac prve srpske istorijske tragedije - Stefan Stefanović. Položen je u grobnicu u porti Uspenske crkve, uz severna vrata. Ostaće pomalo u senci  velikih srpskih dramatičara, koji su došli posle njega i kojima je usud bio naklonjeniji, te su od njega dalje stigli... Ali sin Nikole kabaničara stoji na početku, pomalo zatomljen, no njegovo „užasno žalostno pozorje u pet dejstvija“ ni danas nije bez književne i teatarske vrednosti. 

Miroslav Stajić