MILORAD MIŠA CVETIČANIN, LIKOVNI UMETNIK: Umetnost ravnoteže
Poznati novosadski likovni umetnik Milorad Miša Cvetičanin, nakon perioda izvesnog izlagačkog zatišja, poslednjih je godina ponovo veoma aktivan.
Tako je, na primer, publika bila u prilici da vidi njegovu sjajnu seriju skulptura „Dekonstrukcija zvuka“, unutar koje je stare čivije, žice, kobilice... sve do delova duvačkih instrumenata, stavljao u drugačije kontekste, vremenske, prostorne, spajajući ih sa drugim elementima i dajući im novo viđenje, ne isključivo zvučno, već sada više likovno. A nedavno se u Galeriji SULUV-a oglasio novom postavkom „BAJK >> BIKE” okrećući se crtežima biciklova u različitim tehnikama: akril, tuš, ugalj, kreda, na belim i obojenim površinama papira. Ovi crteži, kao i skulpture koje takođe tematizuju bicikl, biće i temelj izložbe, koja će biti priređena u Beogradu.
Fokus „BAJK-a” je pre svega na crtežu, a ne skulpturi, koja je Vaš prepoznatljiv zaštitni znak?
– Zbog drugih angažmana, pre svega vezanih za uređenje enterijera, dugo godina nisam imao vremena da se ozbiljnije posvetim ovom likovnom izrazu. Međutim, čim se ukazalo dovoljno prostora, vratio sam se crtanju. Uostalom, kad si u penziji, to je i najjeftinije - jeftin papir, jeftin ugalj (smeh). I uglavnom sam se zadržao na formatima 100h70, s tim što sam u pojedinim situacijama posezao za diptihom i triptihom na kojima su linije biciklova i njihovih blatnih, kišnih tragova. Novi će pak ciklus, koji se razvija za tu predstojeću izložbu, posmatrati bicikl i od dole, kao da prelazi preko neke staklene površine...
Otkud bicikli kao motiv?
– Biciklovi me podsećaju na ravnotežu. Ili neravnotežu, zavisno od ugla posmatranja (smeh). Bicikl, ako ga gurneš, neko vreme i može da ide sam, ali će na kraju ipak nešto prevladati u tom njegovom kretanju - i pašće. Kao dete sam dobio od roditelja bicikl, „Rogov”. Podigli su kredut da bi mi ga kupili, a ja sam ga već sutradan potpuno rastavio. I video sam trougao, krugove, polukrugove i neke ravne linije. Na taj način sam počeo onda da posmatram i reke radnika-biciklista koji su iz Begeča, Futoga, Veternika prolazile kroz deo grada u kojem sam kao klinac stanovao. Naročito su mi privlačili pažnju kopači, koji bi motiku vezivali za štanglu i ispod sica, dajući konturi bicikla novu dimenziju. A onda su, na televiziji, došli i prvi prenosi biciklističkih trka, kao što je Tur de Frans, s tim da mene nije interesovalo ko će pobediti, već sam opet posmatrao te oblike koje su sad još dopunjavale konture biciklista gotovo stopljenih sa kormanom i točkovima. Bila je to, dakle, svojevrsna dečja fascinacija linijama biciklova, kako u vožnji tako i kada se naslažu jedan kraj drugog, sa kombinacijom boja... koja će mi vremenom postati i u umetničkom smislu izazovna.
Predstojeća beogradska izložba obuhvatiće znatno više radova od onih 16 u Galeriji SULUV-a?
– Veći je prostor, pa će biti i više radova, tim pre što ih ja na ovu temu imam jako puno. Biće i više skulptura - sad su bile samo dve, a moguće da će biti i nekoliko prostornih instalacija. U osnovi će tematski okvir ostati isti, mada nije isključeno i da ga proširim, budući da u međuvremenu radim i neke druge stvari. Recimo, u okviru Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine formulisana je ideja da predstojeća godišnja izložba članova bude žirirana i posvećena aktuelnim temama današnjice. I počeo sam da radim seriju crteža imigranata, ljudi koji čekaju da nastave put ka, kako oni veruju, nekom boljem životu... To su crteži bezličnih silueta sa malim bagažima, duge po dva, tri metra, ugalj na beloj podlozi i kreda na crnoj. A bezlični su jer ih mi gotovo nikada ne vidimo drugačije, ne obraćamo pažnju na njihovo lice, na muku kroz koju prolaze, već ih konstatujemo samo kao zakrivljenu liniju, senku s kojom se mimoilazimo ili je tek naziremo negde u daljini. Radim i na skulpturama od topljenih plastičnih gajbica i dečjih igračaka, koje takođe negde u svojoj osnovi predstavljaju umetnički odgovor na aktuelnu našu zbilju.
Istorijski narativ vs. savremena skulptura
Kako danas neki običan svet percipira savremenu skulpturu?
– Prilično pratim šta se dešava u svetu na polju skulpture, ni danas se ne beži od velikih, često na prvi pogled otkačenih projekata od kojih će mnogi postati važni toponimi u istoriji umetnosti . Ilustracije radi, u Beogradu je u toku izložba Ričarda Dikona, autora brojnih sjajnih skulptura u prostoru, od kojih su neke i monumentalnih dimenzija. To nama jako ovde fali, mi se i dalje okrećemo istorijskim narativima, dok izbegamo modernu skulpturu u prostoru. A imamo veoma dobrih vajara, čiji bi radovi samo oplemenili neku javnu površinu i postali istinski orijentiri koji jednu urbanu celinu razlikuju od druge.
A muzika?
Naravno, ostao sam i u temi muzike, s kojom i dalje dosta petljam (smeh) Na primer, neke od skulptura nastalih u okviru „Dekonstrukcije zvuka dobile su novi život, jer su ih svojevremeno poneli svojim kućama umetnici koji su nastupili na Novosadskim muzičkim svečanostima, kao dar - uspomenu na Nomus i Novi Sad. Rodila se tada ideja i da neke veće komponente, delove muzičkih instrumenata, koji više nisu u upotrebi, ’recikliram’ kroz vajarska rešenja, i da zažive kao prostorne instalacije, na primer u krugu novog zdanja Muzičke škole, odnosno Gradske koncertne dvorane. Istina, nismo daleko odmakli u realizaciji te zamisli, ali inspiracije u svakom slučaju ne fali.
Miroslav Stajić