МИЛОРАД МИША ЦВЕТИЧАНИН, ЛИКОВНИ УМЕТНИК: Уметност равнотеже
Познати новосадски ликовни уметник Милорад Миша Цветичанин, након периода извесног излагачког затишја, последњих је година поново веома активан.
Тако је, на пример, публика била у прилици да види његову сјајну серију скулптура „Деконструкција звука“, унутар које је старе чивије, жице, кобилице... све до делова дувачких инструмената, стављао у другачије контексте, временске, просторне, спајајући их са другим елементима и дајући им ново виђење, не искључиво звучно, већ сада више ликовно. А недавно се у Галерији СУЛУВ-а огласио новом поставком „BAJK >> BIKE” окрећући се цртежима бициклова у различитим техникама: акрил, туш, угаљ, креда, на белим и обојеним површинама папира. Ови цртежи, као и скулптуре које такође тематизују бицикл, биће и темељ изложбе, која ће бити приређена у Београду.
Фокус „БАЈК-а” је пре свега на цртежу, а не скулптури, која је Ваш препознатљив заштитни знак?
– Због других ангажмана, пре свега везаних за уређење ентеријера, дуго година нисам имао времена да се озбиљније посветим овом ликовном изразу. Међутим, чим се указало довољно простора, вратио сам се цртању. Уосталом, кад си у пензији, то је и најјефтиније - јефтин папир, јефтин угаљ (смех). И углавном сам се задржао на форматима 100х70, с тим што сам у појединим ситуацијама посезао за диптихом и триптихом на којима су линије бициклова и њихових блатних, кишних трагова. Нови ће пак циклус, који се развија за ту предстојећу изложбу, посматрати бицикл и од доле, као да прелази преко неке стаклене површине...
Откуд бицикли као мотив?
– Бициклови ме подсећају на равнотежу. Или неравнотежу, зависно од угла посматрања (смех). Бицикл, ако га гурнеш, неко време и може да иде сам, али ће на крају ипак нешто превладати у том његовом кретању - и пашће. Као дете сам добио од родитеља бицикл, „Рогов”. Подигли су кредут да би ми га купили, а ја сам га већ сутрадан потпуно раставио. И видео сам троугао, кругове, полукругове и неке равне линије. На тај начин сам почео онда да посматрам и реке радника-бициклиста који су из Бегеча, Футога, Ветерника пролазиле кроз део града у којем сам као клинац становао. Нарочито су ми привлачили пажњу копачи, који би мотику везивали за штанглу и испод сица, дајући контури бицикла нову димензију. А онда су, на телевизији, дошли и први преноси бициклистичких трка, као што је Тур де Франс, с тим да мене није интересовало ко ће победити, већ сам опет посматрао те облике које су сад још допуњавале контуре бициклиста готово стопљених са корманом и точковима. Била је то, дакле, својеврсна дечја фасцинација линијама бициклова, како у вожњи тако и када се наслажу један крај другог, са комбинацијом боја... која ће ми временом постати и у уметничком смислу изазовна.
Предстојећа београдска изложба обухватиће знатно више радова од оних 16 у Галерији СУЛУВ-а?
– Већи је простор, па ће бити и више радова, тим пре што их ја на ову тему имам јако пуно. Биће и више скулптура - сад су биле само две, а могуће да ће бити и неколико просторних инсталација. У основи ће тематски оквир остати исти, мада није искључено и да га проширим, будући да у међувремену радим и неке друге ствари. Рецимо, у оквиру Савеза удружења ликовних уметника Војводине формулисана је идеја да предстојећа годишња изложба чланова буде жирирана и посвећена актуелним темама данашњице. И почео сам да радим серију цртежа имиграната, људи који чекају да наставе пут ка, како они верују, неком бољем животу... То су цртежи безличних силуета са малим багажима, дуге по два, три метра, угаљ на белој подлози и креда на црној. А безлични су јер их ми готово никада не видимо другачије, не обраћамо пажњу на њихово лице, на муку кроз коју пролазе, већ их констатујемо само као закривљену линију, сенку с којом се мимоилазимо или је тек назиремо негде у даљини. Радим и на скулптурама од топљених пластичних гајбица и дечјих играчака, које такође негде у својој основи представљају уметнички одговор на актуелну нашу збиљу.
Историјски наратив vs. савремена скулптура
Како данас неки обичан свет перципира савремену скулптуру?
– Прилично пратим шта се дешава у свету на пољу скулптуре, ни данас се не бежи од великих, често на први поглед откачених пројеката од којих ће многи постати важни топоними у историји уметности . Илустрације ради, у Београду је у току изложба Ричарда Дикона, аутора бројних сјајних скулптура у простору, од којих су неке и монументалних димензија. То нама јако овде фали, ми се и даље окрећемо историјским наративима, док избегамо модерну скулптуру у простору. А имамо веома добрих вајара, чији би радови само оплеменили неку јавну површину и постали истински оријентири који једну урбану целину разликују од друге.
А музика?
Наравно, остао сам и у теми музике, с којом и даље доста петљам (смех) На пример, неке од скулптура насталих у оквиру „Деконструкције звука добиле су нови живот, јер су их својевремено понели својим кућама уметници који су наступили на Новосадским музичким свечаностима, као дар - успомену на Номус и Нови Сад. Родила се тада идеја и да неке веће компоненте, делове музичких инструмената, који више нису у употреби, ’рециклирам’ кроз вајарска решења, и да заживе као просторне инсталације, на пример у кругу новог здања Музичке школе, односно Градске концертне дворане. Истина, нисмо далеко одмакли у реализацији те замисли, али инспирације у сваком случају не фали.
Мирослав Стајић