IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Abu Dabi (3)

Jedan od impresivnijih je i onaj koji vodi ka Sadijatu (zvanom među meštanima “ostrvo kulture”), gde su smešteni arapski Luvr, Istorijski muzej šeika Zajeda a dovršavaju se Gugenhajm megagalerija i najveći svetski Pomorski muzej (pun interaktivnih sadržaja). I to nije sve...

...Svakako da Luvr pleni lepotom i nestvarnišću samog zdanja: masivna kupola formirana od 8.000 metalnih elemenata, dizajnirana tako da se kroz nju sunce filtrira i prolazi unutra (pri čemu velik deo muzejske površine pluta morem ili ima izlazak na obalu). O tome kako je muzej poneo ovo slavno ime već sam nešto natuknuo: 2007. francuska vlada potpisala je izuzetno povoljan finansijski ugovor koji dopušta taj naziv u prestonici UAE sledećih 30 godina (dakle, do 2037). Za razliku od francuskog “originala” ovdašnji Luvr nije primarno likovnog karaktera nego je usmeren na razvoj celokupne civilizacije od samih početaka do savremene epohe: kroz niz artefakata, video projekcija ili digitalnih punktova posetilac se može upoznati sa remek delima kulturnih (katkad i državnih!) zajednica za koje mi opsednuti evropocent- rizmom ni čuli nismo. Zna li, recimo, neko da se u doba rane Antike negde na krajnjem jugu Afrike razvijala vajarska umetnost dostojna jednog Fidija, ili da su se uveliko upotrebljavali sitni - a bitni -tehnološki izumi u isto vreme na dalekoj Polineziji?! Itd. i tsl…

Naravno, shodno ugovoru – imenskoj licenci – ovde se mogu videti i neki originali iz pariskog muzeja (ustupljeni, naravno, na ODREĐENO vreme): susrećem se sa manje mi poznatom ali izuzetnom Da Vinčijevom slikom, stranicama ispisanim Montenjevom rukom, apstraktno-apsurdnom “umetničkom mašinom” međuratnih avangardista... Dečije odeljenje, koje je najvećim delom na morskoj površini, sasuto sunčevom kišom, budi mi posebnu radoznalost: ali, odrasli mu po pravilu nemaju pristup, ljubazne i prefinjene kustoskinje preuzimaju na pola sata-sat brigu o najmlađima i sprovode ih putanjama ljudske kulture.

Nisu samo nadrealna arhitektura i vodene površine ono što obeležavaju ovdašnji Luvr, to je i nezaboravni spoj sunčevog svetla (prirodnog!) - koje se promalja iz svakog kutka! - i zvezdanog neba, koje je očito generisao neki viskorazvijeni algoritam pa deluje, u svojim treptajima, i više no stvarno! Posle obilaska muzeja, vredi otići na vrh susedne kule na čijem je vrhu restoranska terasa s pogledom na pučinu, te na sam Abu Dabi i njegove velelepne građevine: vidikovac kome ni do kolena nije precenjeni i u vodičima forsirani onaj sa megasoliterskih Etihad-tornjeva (uz to, finansijsko-snobovski ravan već pomenutim trendi kafeima Kulturnog distrikta). Kao u nekom paganskom ritualu, ljudi hrle na ovu terasu posmatrajući - i škljocajući fotke mobilnim (ipak je 2023!) - silazak ogromnog sunčevog kruga do dna horizonta i njegovo lagano uranjanje u dubine mora. Da, istina je da nas je tzv. Veliki skok pre otprilike 30.000 godina stvorio vrstom čiji smo pozni izdanci, bićima Civilizacije dakle - ali je istina da svoju arhetipsku vezu sa Prirodom nikada nismo suštinski izgubili i nećemo čak i da hoćemo (kako se to pokušava danas, u doba 4. tehnološke revolucije)!!!

Noć je, silazim sa terase restorana, stepenice kule deluju mi kao da hodim nekim drugim (na primer SREDNJIM) vekom, a na izlasku iz muzejskog kompleksa čekaju me parkovi, sa mirisima kao iz 1001. noći. Razmišljam da unajmim aerodinamični, poluatomatizovani kajak i obiđem ceo Sadijat čija svetla već blešte: tu je univerzitet Berkli (sa već znanom šifrom “Ugovor-licenca”), njegov živahni kampus, opera u izgradnji ali sa scenskim programima tamo gde je dovršena i plaže uz koje su razni zabavni sadržaji... Ali odustajem od te ideje: neka to bude samo jedan od razloga da se vratim u Abu Dabi - pored ostalih sto, koje ne bih sad nabrajao jer je to obim  putopisne knjižice, pisane zasad  ”na neviđeno”... 

Sava Damjanov