IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Tasos (3)

Ovdašnji Grci solidno razumeju srpski. Mogle bi se sporazumeti i rukama, samo da nisu preplašene.

Majci sam se dopala, inače mi se ne bi obratila, objašnjava mi.

Gledam u ćerku s razumevanjem za svaku njenu bubuljicu. Ona lebdi u svetu punom maslačkovih cvati. Takav joj je i osmeh.

***

Teologos je najstarije naselje ostrva. Nikad nije postalo grad. Nalazi se na 10 km od Potosa, i od mora. Planirala sam da obiđem vodopad, etno-muzej i staru crkvu. Dobila sam oprečne informacije o autobuskim linijama. To me ne odvraća od plana.

Majka se brine kako ćemo da se vratimo. Njena briga me davi.

Za početak, autobus je došao. Na njemu je pisalo Limenarija, ali mi je vozač potvrdio da ide za Teologos. Nije razumeo engleski, razumeo je šta ga pitam. Njih dve je uplašio natpis na autobusu. Unutra saznajemo da postoji samo jedan termin za povratak. Tek na to su se uspaničile. Možemo se vratiti pešice.

Od straha, čovek zaboravi šta može.

***

Pratimo putokaze kroz selo. Prvo ćemo do vodopada.

Ćerka je pošla u mini-haljini, za fotografiju ispred vodopada. Razumem je. U svetu punom slika.

Prolazimo pored ostataka starih mlinova. Zidovi od slaganog kamena su urasli u travu i makove. Makovi su dirljivi. Četiri prozirne latice na prkosnim stabljikama. Najnežniji povetarac svira na njima.

Ispostavlja se da je vodopad potok koji sa metar visine pada u lokvu. Ostavljam ih da se slikaju.

Voda je i u vazduhu nad vodom. Udišem radosno ključanje. Koža mi diše.

Čujem dozivanje. Majka opet vodi računa o meni.

Priznajem da sam spokojnija što nisam sama. Pošto su one preuzele ulogu uplašenih, meni preostaje uloga hrabrog. Sama, morala bih da igram obe.

***

Stara crkva je zaključana, etno-muzej se renovira. Nailazimo na drugu crkvu, naspram jedine škole na ostrvu. Dve zgrade su skladne kao da se ogledaju jedna u drugoj. Crkva je okružena ovalnim zidom od kamena. Mermerna klupa duž cele ograde liči na trpezu.

Uz ulaz u crkvu postavljeni su stolovi sa belim stoljnjacima. Na njima se zlate puslice i torta pod satenskim plaštom fondana. Tiho je kao pred krštenje. Jedna starija žena maše nam iz crkve da uđemo.

Ulazi se kroz drveni doksat. Već to je dobrodošlica. Unutrašnjost je ušuškana u nisku tavanicu i zidove neravne kao ljudski dlan. Oslikana je naivno. Boje i oblici su po meri prostodušnog čoveka. Mali prozori razbijaju svetlost u trunje.

***

Čim smo se vratile na glavni put majka obnavlja strah. Ona bi da odmah krenemo nazad. Želi da predupredi nedolazak autobusa tako što ga neće ni čekati. Ubeđujem je da još jednom prođemo kroz selo.

Nailazimo ponovo na crkvu baš kad iz nje izlaze mladenci pod pirinčanom kišom. Malopre je dvorište bilo tiho, sad je puno radosnih haljina. Mladoženja je visok i vitak, sa kratkom bakarnom bradom. Mlada je crnokosa u jednostavnoj venčanici, sa belim osmehom. Haljine oko njih se prepliću, zapliću i raspliću. Deca protrčavaju kroz dvorište, kao komete. Najednom vetar obara veliki drveni stalak sa puslicama. Možda su deca stvorila vetar. Niko se ne ljuti ni na decu, ni na vetar. Stalak je sklonjen u stranu. Jedu se bele i zlatne bombone. Jedan veseli muškarac staje živo da nam govori na grčkom. Rukama i licem nas poziva na veselje. Doziva ženu da nam to kaže na engleskom. Žena u crvenoj haljini nam se suvo obraća. Zahvaljujem se, kažem da ubrzo imamo autobus i da je venčanje nešto najlepše što smo videle na Tasosu. Njen osmeh klizi sa nas.

Vidim nas njenim očima. Vreme nalakćeno na ogradu. Prošlost. Sadašnjost. Budućnost.