ИЗ ПИШЧЕВЕ БЕЛЕЖНИЦЕ Тасос (3)
Мајка и ћерка у соби преко пута моје. Мајка је мојих година. Има пепељасту косу и бледозелене очи. Ћерка још није избледела. Хтеле би да виде Теологос, као и ја. Можете с нама, не морате сами, каже ми мајка. Заправо се боји да се неће снаћи, јер не знају енглески. Снашле би се.
Овдашњи Грци солидно разумеју српски. Могле би се споразумети и рукама, само да нису преплашене.
Мајци сам се допала, иначе ми се не би обратила, објашњава ми.
Гледам у ћерку с разумевањем за сваку њену бубуљицу. Она лебди у свету пуном маслачкових цвати. Такав јој је и осмех.
***
Теологос је најстарије насеље острва. Никад није постало град. Налази се на 10 км од Потоса, и од мора. Планирала сам да обиђем водопад, етно-музеј и стару цркву. Добила сам опречне информације о аутобуским линијама. То ме не одвраћа од плана.
Мајка се брине како ћемо да се вратимо. Њена брига ме дави.
За почетак, аутобус је дошао. На њему је писало Лименарија, али ми је возач потврдио да иде за Теологос. Није разумео енглески, разумео је шта га питам. Њих две је уплашио натпис на аутобусу. Унутра сазнајемо да постоји само један термин за повратак. Тек на то су се успаничиле. Можемо се вратити пешице.
Од страха, човек заборави шта може.
***
Пратимо путоказе кроз село. Прво ћемо до водопада.
Ћерка је пошла у мини-хаљини, за фотографију испред водопада. Разумем је. У свету пуном слика.
Пролазимо поред остатака старих млинова. Зидови од слаганог камена су урасли у траву и макове. Макови су дирљиви. Четири прозирне латице на пркосним стабљикама. Најнежнији поветарац свира на њима.
Испоставља се да је водопад поток који са метар висине пада у локву. Остављам их да се сликају.
Вода је и у ваздуху над водом. Удишем радосно кључање. Кожа ми дише.
Чујем дозивање. Мајка опет води рачуна о мени.
Признајем да сам спокојнија што нисам сама. Пошто су оне преузеле улогу уплашених, мени преостаје улога храброг. Сама, морала бих да играм обе.
***
Стара црква је закључана, етно-музеј се реновира. Наилазимо на другу цркву, наспрам једине школе на острву. Две зграде су складне као да се огледају једна у другој. Црква је окружена овалним зидом од камена. Мермерна клупа дуж целе ограде личи на трпезу.
Уз улаз у цркву постављени су столови са белим стољњацима. На њима се злате пуслице и торта под сатенским плаштом фондана. Тихо је као пред крштење. Једна старија жена маше нам из цркве да уђемо.
Улази се кроз дрвени доксат. Већ то је добродошлица. Унутрашњост је ушушкана у ниску таваницу и зидове неравне као људски длан. Осликана је наивно. Боје и облици су по мери простодушног човека. Мали прозори разбијају светлост у труње.
***
Чим смо се вратиле на главни пут мајка обнавља страх. Она би да одмах кренемо назад. Жели да предупреди недолазак аутобуса тако што га неће ни чекати. Убеђујем је да још једном прођемо кроз село.
Наилазимо поново на цркву баш кад из ње излазе младенци под пиринчаном кишом. Малопре је двориште било тихо, сад је пуно радосних хаљина. Младожења је висок и витак, са кратком бакарном брадом. Млада је црнокоса у једноставној венчаници, са белим осмехом. Хаљине око њих се преплићу, заплићу и расплићу. Деца протрчавају кроз двориште, као комете. Наједном ветар обара велики дрвени сталак са пуслицама. Можда су деца створила ветар. Нико се не љути ни на децу, ни на ветар. Сталак је склоњен у страну. Једу се беле и златне бомбоне. Један весели мушкарац стаје живо да нам говори на грчком. Рукама и лицем нас позива на весеље. Дозива жену да нам то каже на енглеском. Жена у црвеној хаљини нам се суво обраћа. Захваљујем се, кажем да убрзо имамо аутобус и да је венчање нешто најлепше што смо виделе на Тасосу. Њен осмех клизи са нас.
Видим нас њеним очима. Време налакћено на ограду. Прошлост. Садашњост. Будућност.