IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Abu Dabi (1)

Međutim, kada narednih dana malo proširi vidike, shvata da tu negde svaka sličnost prestaje i da se susreće sa jednim veoma različitim svetom (o kulturi i civilizaciji da i ne govorimo!), ali svetom prepunom nezaboravnih izazova i bajkolikih čari.

Potpisnik ovih redova tako je već prve večeri svog boravka, nastojeći da stigne na Korniš - kilometarsko, prelepo, vegetacijski bujno šetalište uz obalu Persijskog zaliva - shvatio da su razdaljine izražene u minutaži nešto sasvim drukčije za nas Evropljane i za ovdašnji urbani svet. Naime, dugi i široki bulevari Abu Dabija nisu prigušeni neprohodnim gužvama, na pešačkim prelazima i raskrsnicama se semafori strogo poštuju i daju vremena da se komotno pređe na drugu stranu: kasnije ću shvatiti da je elektronski nadzor besprekoran pa se najmanji prekršaj kažnjava  neverovatnom brzinom! Iako je moj hotel bio u samom centru – prema mapi, vrlo blizu Korniša (15-20 minuta hoda) – trebalo bi je do tamo barem duplo više. Na poširokom pojasu uz samu obalu nije bilo ništa od saobraćaja na kakav smo navikli: samo lavirinti podzemnih prolaza kojima se izbijalo na šetalište (doduše, neki od njih po estetizaciji delovali su kao mali muzeji sa osvežavajućim neobičnim fontanama). Međutim, ako slučajno zabasaš u pogrešan prolaz – opet si daleko od samog šetališta bar kilometar pa mi je trebalo vremena da shvatim na koji (ili na koja 2-3?) da ciljam.

Korniš deluje kao da nije nikao usred pustinje i to samo za 20-ak godina. Raznovrsno mirišljavo zelenilo oduševljavalo me je, ali i budilo osećaj tuge:  moj je Novi Sad na keju i okolini sličniji arapskoj psutinji (asfaltiranoj, behatoniranoj...) a ovde je kao da šetaš – recimo! – Kameničkim parkom uz Dunav (samo neuporedivo većim)... Puno je onih koji sede na klupama i posmatraju pučinu (ima i diskretno prisnih parova!), mnogi šetaju ili džogiraju širokim stazama uz obalu, a na ozidanim roštilj – punktovima okupljaju se porodice ili manja društva i peku kebab, meso, povće,  družeći se radosno pri tom. Zanimljivo, ali more ne odiše istim mirisom kao sva ona druga na kojima sam bio (ne samo u Evropi):  taj miris je nekako čistiji, manje obeležen slanim isparenjima a ni najmanje nekom prljavštinom - iako čitava UAE živi i fascinantno se razvija upravo od izvoza nafte.

Sutradan sam otišao na prostranu gradsku plažu koja se pruža duž čitavog šetališta, što znači da je veličine skoro kao čuvena Kopakabana: noću je pristup plaži zabranjen, pa je zato besprekorno čista jer je danju  nonstop obilaze i sređuju higijenske službe i budno motre čuvari-spasioci. Plivanje i ronjenje tu, u Persijskom zalivu (lokalci ga zovu Arapski zaliv!), bilo je vrhunski užitak ne samo zbog veoma bistre vode, već i zbog neobične flore i faune na dnu ili malo bliže morskoj površini. Setih se da je pre otkrića i eksploatacije naftnih izvora, Abu Dabi svoje bogatstvo sticao od bisera koje su iz školjki vešti “ronioci na dah” vadili u velikim količinama i često neobrađene prodavali po zavidnim cenama. Na samoj gradskoj plaži nema gužve ali ima puno kupača, ženski i muški deo nije odvojen kao u najstrožim islamskim sredinama - iako se može primetiti poneka muslimanka koja u hidžabu ili tzv. burkiniju ulazi u vodu. Ne postoje ležaljke za iznajmljivanje već većina sedi ili leži na finom belom pesku (katkad prekrivenom peškirom), koji je pri odlasku lako sprati pod obližnjim tuševima.

Balkanac u meni je, naravno, progunđao na sitnicu: nigde nekog kafića ili trafike gde se može kupiti nešto za jelo i piće (dakle, ponesi potrepštine sa sobom!), ali je gunđanje prestalo pred logičnim pitanjem: da li bi sve bilo ovoliko uredno da ih ima? Uostalom, čim već pomenutim podzemnim prolazom-lavirintom napustiš plažu i Korniš, čeka te globalna restoranska ponuda: arapska, libanska, iračka, iranska, tajlandska, meksička, vijetnamska, korejska, italijanska...

Sava Damjanov