ИЗ ПИШЧЕВЕ БЕЛЕЖНИЦЕ Абу Даби (3)

Један од импресивнијих је и онај који води ка Садијату (званом међу мештанима “острво културе”), где су смештени арапски Лувр, Историјски музеј шеика Заједа а довршавају се Гугенхајм мегагалерија и највећи светски Поморски музеј (пун интерактивних садржаја). И то није све...

...Свакако да Лувр плени лепотом и нестварнишћу самог здања: масивна купола формирана од 8.000 металних елемената, дизајнирана тако да се кроз њу сунце филтрира и пролази унутра (при чему велик део музејске површине плута морем или има излазак на обалу). О томе како је музеј понео ово славно име већ сам нешто натукнуо: 2007. француска влада потписала је изузетно повољан финансијски уговор који допушта тај назив у престоници УАЕ следећих 30 година (дакле, до 2037). За разлику од француског “оригинала” овдашњи Лувр није примарно ликовног карактера него је усмерен на развој целокупне цивилизације од самих почетака до савремене епохе: кроз низ артефаката, видео пројекција или дигиталних пунктова посетилац се може упознати са ремек делима културних (каткад и државних!) заједница за које ми опседнути европоцент- ризмом ни чули нисмо. Зна ли, рецимо, неко да се у доба ране Антике негде на крајњем југу Африке развијала вајарска уметност достојна једног Фидија, или да су се увелико употребљавали ситни - а битни -технолошки изуми у исто време на далекој Полинезији?! Итд. и тсл…

Наравно, сходно уговору – именској лиценци – овде се могу видети и неки оригинали из париског музеја (уступљени, наравно, на ОДРЕЂЕНО време): сусрећем се са мање ми познатом али изузетном Да Винчијевом сликом, страницама исписаним Монтењевом руком, апстрактно-апсурдном “уметничком машином” међуратних авангардиста... Дечије одељење, које је највећим делом на морској површини, сасуто сунчевом кишом, буди ми посебну радозналост: али, одрасли му по правилу немају приступ, љубазне и префињене кустоскиње преузимају на пола сата-сат бригу о најмлађима и спроводе их путањама људске културе.

Нису само надреална архитектура и водене површине оно што обележавају овдашњи Лувр, то је и незаборавни спој сунчевог светла (природног!) - које се промаља из сваког кутка! - и звезданог неба, које је очито генерисао неки вискоразвијени алгоритам па делује, у својим трептајима, и више но стварно! После обиласка музеја, вреди отићи на врх суседне куле на чијем је врху ресторанска тераса с погледом на пучину, те на сам Абу Даби и његове велелепне грађевине: видиковац коме ни до колена није прецењени и у водичима форсирани онај са мегасолитерских Етихад-торњева (уз то, финансијско-снобовски раван већ поменутим тренди кафеима Културног дистрикта). Као у неком паганском ритуалу, људи хрле на ову терасу посматрајући - и шкљоцајући фотке мобилним (ипак је 2023!) - силазак огромног сунчевог круга до дна хоризонта и његово лагано урањање у дубине мора. Да, истина је да нас је тзв. Велики скок пре отприлике 30.000 година створио врстом чији смо позни изданци, бићима Цивилизације дакле - али је истина да своју архетипску везу са Природом никада нисмо суштински изгубили и нећемо чак и да хоћемо (како се то покушава данас, у доба 4. технолошке револуције)!!!

Ноћ је, силазим са терасе ресторана, степенице куле делују ми као да ходим неким другим (на пример СРЕДЊИМ) веком, а на изласку из музејског комплекса чекају ме паркови, са мирисима као из 1001. ноћи. Размишљам да унајмим аеродинамични, полуатоматизовани кајак и обиђем цео Садијат чија светла већ блеште: ту је универзитет Беркли (са већ знаном шифром “Уговор-лиценца”), његов живахни кампус, опера у изградњи али са сценским програмима тамо где је довршена и плаже уз које су разни забавни садржаји... Али одустајем од те идеје: нека то буде само један од разлога да се вратим у Абу Даби - поред осталих сто, које не бих сад набрајао јер је то обим  путописне књижице, писане засад  ”на невиђено”... 

Сава Дамјанов