FEDON PAPAMIHAEL, DIREKTOR FOTOGRAFIJE Stvarati znači i kreativno birati
Gotovo da nema prosečnog filmofila koji nije video jedan, a još vereovatnije, bar dva filma koje kao direktor fotografije potpisuje Fedon Papamihael. Snimio ih je više od 70, među kojima su „Stranputice”, „Potomci” i „Nebraska” Aleksandera Pejna, „Hotel od milion dolara” Vima Vendersa, “Identitet”, “U 3:10 za Jumu”, „Hod po ivici”, „Indijana Džons i artefakt sudbine” Džejmsa Mengolda, “W” Olivera Stouna, “Martovske ide” Džordža Klunija...
Počev od televizijskog filma “Sketch Artist” (1992), Papamihael je i režirao sedam ostvarenja, među kojima su “Arcadia Lost” (2009) i “Lost Angeles” (2012). Na ovogodišnjem. 31. festivalu evropskog filma Palić, gde je dobio Nagradu “Aleksandar Lifka” za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji, prikazano je njegovo najnovije ostvarenje “Svetlost bledi” iz 2023. godine.
Čime se zapravo bavi direktor fotografije na filmu? Može li se o njemu govoriti kao o slikaru, ali koji slika u pokretu?
– Počeo sam kao slikar. Moj otac je bio slikar i ja sam to želeo da budem. Zatim sam otkrio fotografiju, a kada sma video jedan film Žan Lik Godara i oduševio se kako je snimljen, kako je uhvaćen pokret u njemu, pomislio sam kako je to i interesantno, jer tu je još jedan sloj za kreaciju slike - pokret. Ja tada i dalje ostajem pri tome da slikama svetlom, ali odlučujem da se bavim pokretnom slikom. Zadatak direktora fotografije je snimanje pokreta, ali tu je još nešto jako zanimljivo. U celoj stvari osvetljenje je ono što je najinteresantnije i najvažnije. Zato, kada se školujete za ovaj posao, puno vremena posvećujete proučavanju slikarstva i tome šta uopšte odabrati da se gledaocu prikaže. Vi birate kako ćete snimiti neki lik, prostor oko njega, vi kao slikar pokretnih slika odlučujete o mnogo toga.
Kako su se u taj posao udenule neove tehnologije snimanja i montaže?
– Sa novim tehnologijama svako može da snimi film. Recimo, i sa mobilnim telefonom sada ne morata da mislite o svetlu, jer to za vas čini neko drugi. Međutim, bliže mi je to da koristim filmsku rasvetu i kreiram osvetljenje, jer tako stvaram birajući ono šta ja hoću. Kreacija se sastoji i od donošenja odluka šta publici prikazati a šta ne, u tome da odlučim kada ću stvarati tamu, a kada i kako ću nešto osvetliti. S druge strane, sada uz pomoć modrene tehnologije mogu da snimim film bez da koristim rasvetu. Dakle, film mogu da da napravim bez mnogih stavki, ali klasičan pristup je ono iz čega sam potekao i deo je mog rada u kontinuitetu. Rad sa novim tehnologijama je pitanje izbora, i sa njom je lakše raditi jer su te moderne kamere mnogo osetljivije, nije im potrebna ogromna rasveta. Upravo radim film o Bobu Dilanu i želja je da to što će se videti veoma liči na šezdesete. Radnja se odigrava Njujorku između 1961. i 1966. i to će vizuelno odrediti film. Zato ćemo raditi tako da digitalnu fotografiju printamo na film i onda to vraćamo u digitalni format.
Moj prijatelj, čuveni direktor fotografije Januš Kaminski, koji je pored ostalog snimao “Šindlerovu listu”, radi digitalno i kaže da to mrzi i da bi se vratio filmskoj tehnici. Međutim, ono štoje dobro i što volim kod savremene tehnologije snimanja je da mogu da radim noću, da se krećem brže. Mislim da to generalno odgovara i rediteljima, jer odmah mogu da vide snimljeni materijal a ne da čekaju šta će im stići iz laboratorije. Takođe, pomeranje granaca, kao i ono što se traži, može se sada postizati mnogo lakše. Međutim, mnogi reditelji to ne vole, jer sad i producenti, materijal mogu odmah da vide i ođednom svi imaju svoje mišljenje...
Iz iskustva direktora fotografije i snimatelja, i kao reditelja, šta je po Vama najvažnije, a šta najkrhkije u procesu nastanka filma?
– Mislim da je to dinamika glumca u razumevanju šta je suština priče, i drugo, kako da učinite da se glumci osećaju najviše moguće komotno da bi mogli da uđu u likove i izgrade ih. Omogućiti glumcima okruženje koje ne sme destruktivno da utiče na taj proces. Kada, recimo, radite intimnu sceni a oko vas je ekipa od 50 ljudi, veoma je važno kreirati okruženje u kojeme je najbitnije ono što se dešava s glumcima. Svi ljudi iz tehnike moraju biti koncentrisani na to: kamerman, tonac ... Stvar je u kreiranju intimnog trougla: reditelj, glumci, ekipa. Sve ostalo je velika mašina i pruža vam podršku koju ne smete zanemariti. Na primer, kada radite gigantski film kao što je “Indijana Džons i artefakt sudbine” sa Harisonom Fordom i Fibi Voler Bridž, svakako proces stvaranja želite da zaštitite od te neminovne mašinerije. To je najavažnije, jer mislim da inspiracija potiče od glumaca. Zato je reditelj fokusirana na glumce i donosi odluke kada vidi kako su glumci uradili svoj posao. Mnogo toga možete predvideti, jer imate knjigu snimanja, međutim prava inspiracija za mene nastaje kada vidim glumca kako se kreće, kako sedi, kako gleda... tad i ja, recimo, dobijam ideju šta da radim sa svetlom. To je intuitivan, stalno angažujući proces. Želim da reagujem i volim fleksibilnost u radu. Zato volim reditelje koji isto to vole. Inspirativno je raditi sa onima ljudima koji su voljni da otkrivaju stvari tokom samog procesa.
Vladimir Crnjanski