BRUNO ANKOVIĆ, REDITELJ: Priča naših prostora

Prikazan je zatim na ovogodišnjem Pulskom filmskom festivalu gde je osvojio četiri Zlatne arene (za najbolji film, scenario, mušku glavnu ulogu i fotografiju). Srpsku premijeru „Proslava” je imala na Festivalu evropskog filma Palić, krajem jula, gde je Anković sa delom ekipe bio gost. 
Priča filma se odvija krajem Drugog svetskog rata. Vojnik Mijo (Bernard Tomić) skriva se u šumi i posmatra rodno selo u koje ne sme da se vrati. Dok odlaže odluku šta da uradi, u retrospekciji, gledaocima se predočavaju neki događaji iz njegovog prethodnog života...

Koliko i zašto nam je danas važna tema kako romana, tako i filma „Proslava”? 

„Proslava” je filmska adaptacija istoimenog romana Damira Karakaša. To je jedan vrlo kratak, događajima štur roman i, po meni, na jako precizan način secira ovu našu regiju. Moji su i iz Hercegovine, ja sam Dalmatinac, a imam puno prijatelja na celom ovom prostoru i preko i njih dobro ga poznajem. Mislim na taj Dinaridni potez. I priča ovog filma bi se mogla događati bilo gde na tom području, a secira početak, nastanka fašizma, u ovom slučaju u Hrvatskoj. Film se zapravo bavi samo jednim likom, jednom porodicom i svim onim što na neki način utiče na njihov život: od politike, tradicije, vere do siromaštva...  Kada sam pročitao roman, shvatio sam da mi je važno ispričati tu priču sa ovih naših prostora koji još uvek nisu izašli iz svih tih krugova u kojima se nalazimo stotinu godina. 

 Višak tragične istorije na ovim prostorima, konkretno u Lici, u vašem filmu je prisutan snažno, ali u drugom planu, dok  fokus na intimnoj priči, ono što vidimo na ekranu čini vrlo blisko nekoj opipljivo životnoj istini.

Film pokazuje i to kako je, kada imamo banalnost siromaštva, neobrazovanost i zaostalost, zapravo ljudima lako manipulisati. Ne bavimo se ovde ni politikom, ne bavimo se ni ratovima niti ideologijama već se bavimo malim čovekom i uticajem svega pomenutog na njega. Kroz četri kratka životna krokija, tokom četiri, u vremenu razbacana dana, pokušavamo proniknuti u svest tog glavnog lika i probati razumeti zašto se odlučio za potpuno pogrešan put. To je jako istorijski, ali i jako savremeno. Na festivalu u Karlovim Varima su to prepoznali i publika i kritika kao „vejk ap vorn”, upozorenje za buđenje važno za ovaj trenutak u svetu. Imamo i taj dokumentarni materijal ustaške prosleve na kraju. Još dok smo bili u Karlovim Varima, kolega nam je predočio snimak pobede Marin Le Pen u prvom krugu izbora u Francuskoj. Mladi ljudi u prvim redovima oduševljeno kliču i mašu zastavama ... To je ta kontekstualizacija koju imamo s tim dokumentarnim snimcima na kraju ovog filma. I onda shvatite da sve to vreme koje je prošlo, opet se vraća na isti put, i vrti u krug. 

Preneti književno delo na film, kako je neko primetio, posao je u kojem istovremeno imate i puno ali i premalo toga?

Krakašev roman „Proslava” je dobio t-portalovu nagradu za najbolji hrvatski roman ali se javila i blaga kritika da to možda i nije roman, da je to više nekakva poezija, poetična novela. Tu se krije ta opassnost njegovog romana u toj nedorečenosti i poetičnosti, da tako kažem. Mi smo to pokušali promeniti...Morali smo proširiti priču, ali smo nastojali i ne otići predaleko u smislu da sad radimo veliki film, sa puno događaja, likova ...Pokušali smo ostati u njegovom ključu. Kroz, po meni, divnu fotografiju Aleksandra Pavlovića, koji je kao direktor fotografije dobio nagradu u Puli i to kao prvi Srbin nakon 30 godina, kroz njegovu poetičnu kameru, kroz glumu, i kroz taj realizam s jedne strane, ali i tu poetičnost, s druge, pokušali smo na ekran preneti delo koje je negde između novele, poezije i romana.

Važnu ulogu u filmu igra predeo u kojem je sniman, ta fantastična sveprožimajuća priroda.

To je područje Perušića, deo severnog Velebita. Zanimljivo je da su tu neka sela ostala sačuvana i nakon ovog zadnjeg rata. Putovali smo po Lici, tražili ono što nam treba i naišli smo na to područje gde su ljudi ostali u suživotu. Tako mali budžet filma nismo morali potrošiti na izgradnju sela. A sve je to veoma sličan krajolik, jako lep ali istovremeno i hladan i opasan. Sretali smo svakodnevno vukove, divlje svinje, medvede, sve je to deo tog podneblja. Boraveći u njemu postajete svesni kako ljudi tamo živi danas isto kao i pre 100 godina. Tako je i u srpskim i hrvatskim selima. Nevezano za nacionalnost, ostali su na kraju sveta. To jesu sudbine ovih naših ruralnih područja Balkana. Ljudi žive nažalost kao nekada davno. 

Pored direktora fotografije u kreativnom timu su bili i glumci iz Srbije?

Sa nama je bio David Tasić Daf u važnoj ulozi koja ostavlja poseban pečat filmu, divan čovek i jedna neviđena energija. Treba se ugledati na njega. Iako je u ozbiljnim godinama, on u Narodnom pozorištu Sombor i dalje glumi. Radili smo zimi, smrzavali se, ali kako nam je rekao, na snimanju je uživao. Tu je bio i mladi, zanimljiv i talentovan Nedim Nezirović, takođe glumac iz Srbije, iz Beograda, u ulozi brata glavnog lika. Inače, za glumce smo imali veliku audiciju u celoj bivšoj Jugoslaviji . Taj jezik u filmu, a koji se govori na tom ličkom području, jednako je težak nekom bilo da je iz Splita, Zagreba ili Beograda, tako da ga je svako za svoju ulogu morao naučiti. Mogu reći i da ovde u regiji imamo mnogo mladih krasnih glumaca. 

Vladimir Crnjanski