БРУНО АНКОВИЋ, РЕДИТЕЉ: Прича наших простора

Приказан је затим на овогодишњем Пулском филмском фестивалу где је освојио четири Златне арене (за најбољи филм, сценарио, мушку главну улогу и фотографију). Српску премијеру „Прослава” је имала на Фестивалу европског филма Палић, крајем јула, где је Анковић са делом екипе био гост. 
Прича филма се одвија крајем Другог светског рата. Војник Мијо (Бернард Томић) скрива се у шуми и посматра родно село у које не сме да се врати. Док одлаже одлуку шта да уради, у ретроспекцији, гледаоцима се предочавају неки догађаји из његовог претходног живота...

Колико и зашто нам је данас важна тема како романа, тако и филма „Прослава”? 

„Прослава” је филмска адаптација истоименог романа Дамира Каракаша. То је један врло кратак, догађајима штур роман и, по мени, на јако прецизан начин сецира ову нашу регију. Моји су и из Херцеговине, ја сам Далматинац, а имам пуно пријатеља на целом овом простору и преко и њих добро га познајем. Мислим на тај Динаридни потез. И прича овог филма би се могла догађати било где на том подручју, а сецира почетак, настанка фашизма, у овом случају у Хрватској. Филм се заправо бави само једним ликом, једном породицом и свим оним што на неки начин утиче на њихов живот: од политике, традиције, вере до сиромаштва...  Када сам прочитао роман, схватио сам да ми је важно испричати ту причу са ових наших простора који још увек нису изашли из свих тих кругова у којима се налазимо стотину година. 

 Вишак трагичне историје на овим просторима, конкретно у Лици, у вашем филму је присутан снажно, али у другом плану, док  фокус на интимној причи, оно што видимо на екрану чини врло блиско некој oпипљиво животној истини.

Филм показује и то како је, када имамо баналност сиромаштва, необразованост и заосталост, заправо људима лако манипулисати. Не бавимо се овде ни политиком, не бавимо се ни ратовима нити идеологијама већ се бавимо малим човеком и утицајем свега поменутог на њега. Кроз четри кратка животна крокија, током четири, у времену разбацана дана, покушавамо проникнути у свест тог главног лика и пробати разумети зашто се одлучио за потпуно погрешан пут. То је јако историјски, али и јако савремено. На фестивалу у Карловим Варима су то препознали и публика и критика као „вејк ап ворн”, упозорење за буђење важно за овај тренутак у свету. Имамо и тај документарни материјал усташке прослеве на крају. Још док смо били у Карловим Варима, колега нам је предочио снимак победе Марин Ле Пен у првом кругу избора у Француској. Млади људи у првим редовима одушевљено кличу и машу заставама ... То је та контекстуализација коју имамо с тим документарним снимцима на крају овог филма. И онда схватите да све то време које је прошло, опет се враћа на исти пут, и врти у круг. 

Пренети књижевно дело на филм, како је неко приметио, посао је у којем истовремено имате и пуно али и премало тога?

Кракашев роман „Прослава” је добио т-порталову награду за најбољи хрватски роман али се јавила и блага критика да то можда и није роман, да је то више некаква поезија, поетична новела. Ту се крије та опассност његовог романа у тој недоречености и поетичности, да тако кажем. Ми смо то покушали променити...Морали смо проширити причу, али смо настојали и не отићи предалеко у смислу да сад радимо велики филм, са пуно догађаја, ликова ...Покушали смо остати у његовом кључу. Кроз, по мени, дивну фотографију Александра Павловића, који је као директор фотографије добио награду у Пули и то као први Србин након 30 година, кроз његову поетичну камеру, кроз глуму, и кроз тај реализам с једне стране, али и ту поетичност, с друге, покушали смо на екран пренети дело које је негде између новеле, поезије и романа.

Важну улогу у филму игра предео у којем је сниман, та фантастична свепрожимајућа природа.

То је подручје Перушића, део северног Велебита. Занимљиво је да су ту нека села остала сачувана и након овог задњег рата. Путовали смо по Лици, тражили оно што нам треба и наишли смо на то подручје где су људи остали у суживоту. Тако мали буџет филма нисмо морали потрошити на изградњу села. А све је то веома сличан крајолик, јако леп али истовремено и хладан и опасан. Сретали смо свакодневно вукове, дивље свиње, медведе, све је то део тог поднебља. Боравећи у њему постајете свесни како људи тамо живи данас исто као и пре 100 година. Тако је и у српским и хрватским селима. Невезано за националност, остали су на крају света. То јесу судбине ових наших руралних подручја Балкана. Људи живе нажалост као некада давно. 

Поред директора фотографије у креативном тиму су били и глумци из Србије?

Са нама је био Давид Тасић Даф у важној улози која оставља посебан печат филму, диван човек и једна невиђена енергија. Треба се угледати на њега. Иако је у озбиљним годинама, он у Народном позоришту Сомбор и даље глуми. Радили смо зими, смрзавали се, али како нам је рекао, на снимању је уживао. Ту је био и млади, занимљив и талентован Недим Незировић, такође глумац из Србије, из Београда, у улози брата главног лика. Иначе, за глумце смо имали велику аудицију у целој бившој Југославији . Тај језик у филму, а који се говори на том личком подручју, једнако је тежак неком било да је из Сплита, Загреба или Београда, тако да га је свако за своју улогу морао научити. Могу рећи и да овде у регији имамо много младих красних глумаца. 

Владимир Црњански