ŽIVOT U IZMAGLICI TRAJANJA Geograf koji mapira pisce

Neko bi ih uporedio sa geografima koji mapiraju pisce i potpisane im naslove bibliotečki uknjižene kojekude. Neki bi im dali uporednik seizmografa u procepu zatečene psihe. Ima i onih kojima nije strano da u esejisti vide manitog geologa u potrazi za zlatom i arheologa zatečenog kako ispod naslovne naslage raščlanjuje rečenične nanose. Svi ti maštari i fantaste mogu biti u pravu ako im biva jasno da kritik i esejist, nad pročitanom knjigom, razjašnjava piščev snohvat sebi samom uz namensko sočinjenije posvećeno čitaocu.

Tako se, evo, i ova sapeta fragmentarija otvoreno razjašnjava o knjizi Časlava Đorđevića (POETIČKI SVETOVI, drugi tom, Agora – Zrenjanin, Novi Sad 2019) koja s pokrićem ličnog promišljanja razastire proznu mapu Milice Mićić Dimovske, Franje Petrinovića, Đorđa Pisareva, Jovanke Nikolić, Sunčice Denić i Nenada Šaponje. U neku ruku, pred nama je zanimljivo usloženi prozofiks, portretisanih narativa srpske proze, tu, među nama sa odgovorom na pitanje: Kako pisac očitava ili suočava vreme sadašnje sa samim sobom i koliki je njegov opisni aršin bekstva u imaginarni svet?! Nije baš lagana uputna mustra pred kojom se našao esejista. Naravno, ni esejista, kao ni sam pisac o čijim nakanama se raspravlja, ne može izbeći i neke uporedne realije minulog vremena. Manje ili više, yeparenje uporednih književnih kaputa je mogućno.

Časlav Đorđević jeste i u ovoj drugoj knjizi, kao što je ostavio traga i u prvoj o poeziji, minuciozni analitik, vrlo gusto usložen, valjda i sam u strahu da mu ispod oka ne isklizne uočeno, strogo je maran da i u narednoj rečenici, ono što je bilo prvotno, iznova raspetljava već uknjiženo, navodeći svoju potvrdnu priznanicu jasnom analitičkom numeracijom.

Esejistički bedeker Časlava Đorđevića uputna je oporuka čitaocima koji će zaći u fragmentarij proznih dela gore navedenih pisaca, ali i podsetno će tvrditi analitički pazar sa onima kojima su ista dela bila pred, retko budnim, očima. Suma sumarum Đorđević nam predočava mozaično ogledalo književne stvarnosti sa jasno vidljivim obrisima pripovedno eksponiranih junaka iliti anti-junačkih likova, manje ili više, ukrštaji su sudbinski slično rovašeni.

U prvom naletu razjašnjava se nadrealistička poetika Milice Mićić Dimovske u oslikavanju „konkretne stvarnosti... zaturene društvene sredine, učmale gradske periferije sa malim ljudima.“ I pomalo nadrealni svet natrunjen je Čehovljevim impresionizmom, ustvari, kako decidarno navodi Đorđević, biva ti jasno „da je impresionistički postupak poetizacije pokazao tvoračku moć njenog senzibiliteta.“ Upravo, tu zatvorenu ambijentalnost Dimovska je gradivno u svoj prozni prosede unela „nijansiranjem unutrašnjih svetova običnih ljudi“ poput likovno odraženih saodnosa u dramama A.P. Čehova. Kako, dakle, izaći iz mrtvaje duha? Uporedne bliskosti Dimovska ima i sa „tvoračkom logikom V. Foknera, da je upravo mali predmet, detalj.“ Kao što i Petrinović neke konce izvlači iz Kamijevog književnog tekstila, i da ne mimoiđemo ni Sartra. U poetici prelamanja prostora i vremena Đorđević opaža „prizvane slike iz prošlosti“ u kojima su obrisi ljudi iz gradske ambijentalnosti: mistično, stvarnosno, delirično, netremice su u procepu svakodnevice. Dimovska nam tako predočava prozu gotovo opsesivne neuroze iz svoje književne plahovitosti i sve je to „unutar fantazmatskog prostora“ pripovednog prosedea Dimovske.

Đorđević nadnet nad romanom Franje Petrinovića „Almaški kružoci lečenih mesečara“ očitava: postojanost protivurečnih istina, ravnodušje, intelektualnu inertnost, crnu hroniku u hronici naših dana, reminiscencije bolnih otisaka, razrovane egzistencije, rastrojstva društva i sistema, metastaziranja državnog i društvenog mehanizma, otimanja. „Psihologija postaje kao i ta stvarnost – poljuljana, naprsla, rastresita.“ Petrinovićeva proza je dobrano zaronjena u sveopštu sumnju, on je pripovedno zašao „u tamnu stranu sebe“. Njegov stvaralački aktivizam jeste „tamo gde se igra egzistencijalna drama; drama apsurda koja nosi pojedince i gomile.“ On pripoveda o sudbinama zalutalih „u izmaglici trajanja“. Đorđević povlači paralelu između Franje Petrinovića i Milutina Uskokovića u začuđujućoj sličnosti, jer koliko Uskoković oslikava početak 20. veka toliko Petrinović oslikava konfiguraciju svesti čoveka 21. veka, tu, među nama. Petrinovićevim prozama zajednička je crta: „melanholično-pesimistička topografija duše.“

Da li je u pravu Đorđe Pisarev kada kaže kroz eho duše napisane replike: „pisci ne imitiraju stvarnost, nego je stvaraju“, lucidno i mudro rečeno. Ima u tome neke krvavo zaumne istine. Taj Pisarev je začudni hlorofil proznog kazivanja, kod njega se vešto „prepliću stvarnost i fikcija“, telo kao stablo, duša kao list na krhkoj grani života. On ume inatno, rekao bih, da razigrava paralelne svetove. Nije omeđen vremenom. Krivuda, a uvek je pravosmeran. I zato dajem Đorđeviću za pravo da „Đorđe Pisarev gradi knjigu... koju će čitalac moći iznova da povezuje i uspostavlja.“ A u čitanju kratkih priča Jovanke Nikolić esejista Đorđević uočava ekspresionističke odrednice bliske stvaralaštvu Franca Kafke. „U njima nema fabule, jer izostaje sled zbivanja; postoji samo situacija, prilika okolnost u kojoj se nešto desilo... Situacija je poetski kontinuitet svake priče Jovanke Nikolić.“ Reklo bi se da je to njena pripovedno važna konstanta, dok recimo, lica u pričama Sunčice Denić „imaju potrebu da ćute i u sebi kao zakonitost nose ogroman teret proživljenog“

„Putopisi iz dnevnika“ Nenada Šaponje označavaju inventarski epilog ove esejističke knjige. S pomalo biografskom intonacijom čitalac saznaje da je Šaponja, biće nespokoja, spremno na iskorak „da bude tamo gde ga nema.“ Saznajemo da ignoriše lekara u sebi, pretpostavljajući mu kritičara, esejistu, pesnika.“ On je putnik koji „prosipa svoju samoću“ po drumovima u potrazi za knjigama spram čijim ukoričenim svratištima: „Geografija gradske prostornosti, ma koliko bila izazovna nije u prednosti nad onim šarenilom i čudesnom pluralizacijom paralelnih svetova što ih kriju ogromne količine knjiga.“ Čitajte ovaj atlas posvećen već napisanim fragmentarijama, i biće vam jasno koliko je neizreciva fascinacija, ne samo pročitanih knjiga, i nećete se zagubiti u imaginarnom bekstvu pisaca koji nas žive.

Milutin Ž. Pavlov