Uvodni program „Prosefesta” posvećen piscu Bekimu Sejranoviću

Sejranović je 2013. bio jedan od učesnika “Prosefesta”. Zbog epidemiološke situacije “Prosefest” se održava u onlajn formi, a program će biti dostupan svakodnevno do 18. decembra na zvaničnom Jutjub kanalu KCNS.

Iako nesklon da razmišlja o književnosti iz perspektive biografije autora, Srđan Srdić je ukazao da je Bekim Sejranović bio isto što i njegova književnost i obrnuto. Skoro da nema nikakvog odmaka između onoga što je napisao i onoga što je stvarno proživeo. Danas mu on izgleda kao jedan od poslednjih romantičara koje čovek može da zamisli u književnosti i nije iznenađujuće što su reakcije tolikog broja čitalaca na njegovu književnost uglavnom afirmativne. Srdić to uživljavanje objašnjava činjenicom da se oseća da imate posla sa nekim ko je do te mere otvoren i spreman da govori o sebi i o svojim najintimnijim razmišljanjima, preživljavanjima i detaljima iz biografije o kojima se inače ne govori, što je stvaralo utisak da vas Sejranović nikada neće prevariti. Njegova životna priča je, po Srdiću bila u ravni jednog ozbiljnijeg avanturističkog filma, puna stvari koje su previše i za nekoliko ljudskih života. Srdić je ukazao da mu je bilo interesantno da razmišlja šta će se desiti sa Sejranovićevom literaturom u trenutku kada njega više nema, kada nemate živu referencu autora sa kojim možete te knjige da identifikujete i naveo da se plaši našeg, balkanskog lošeg odnosa prema književnom nasleđu koje bude prepušteno stihiji.

Po Srdićevim rečima, Sejranovićeva književnost je bila živa koliko je bio živ on i to je ono što su njegovi najverniji, najiskreniji, najradikalniji čitaoci uvek bili spremni da prepoznaju. Nije bio najveći pisac koga možete da čitate ali je definitivno bio najvoljeniji, smatra Srdić, navodeći da ne može da se seti nikoga ko je izazivao takve nepodeljene reakcije kada je publika u pitanju. Posebno je izdvojio knjigu “Nigđe, niotkuda” koja danas deluje skoro kao manifestni tekst, kao pravi spomenik njegovom životu i načinu razmišljanja o književnosti, dok su kasniji romani manje više varijacije na temu kao u dobroj yez muzici. Izražavajući sumnju da će Sejranović imati pravih naslednika u našim književnostima, jer je bio od onih preautentičnih u čijem životu ništa nije bilo poza i čija je književnost bila ista takva.U njegovoj literaturi ima i elemenata američke bitničke književnosti, aspekata različitih tipova neorealizma, psihološkog romana, sve to je uspeo uspešno da pokupi kako bi poslužilo u književnoj rekapitalaciji više nego burnog i intenzivnog životnog iskustva.

Đorđe Despić je govorio o autobiografskom romanu “Ljepši kraj” navodeći da je u pitanju knjiga o splinu, o besmislu i praznini koje pripovedač i oseća i koje ga apsolutno obuhvataju i predstavljaju ne samo izvor njegove nepostojanosti i nestabilnosti nego i straha koji se onda leči i potiskuje autodestruktivnim ponašanjem. On je ukazao da je Sejranovićev jezik jasan, tačan, direktan, on slika bez ulepšavanja, sa puno naturalističkih detalja. Verno dočarava osećaj promašenosti i praznine, apatije i teskobe. Pisani u duhu brutalnog samogoljevanja ovaj roman ostavlja autentičan utisak proživljenosti, bez obzira na sve tamne aspekte, jezik i stil “Ljepšeg kraja” nedozvoljavaju da delo dobije epitet teškog romana, jer njegova autoironija i sjajan humor čine da ga čitaoci prihvate kao vanredno i jezički i pripovedački pitko i prohodno delo koje pleni i tera na čitanje u jednom dahu.

Dragan Babić je skrenuo pažnju na reakacije koje su izazivale njegove knjige a zatim i njegova smrt jer književnost nema uvek taj momenat popularne kulture da se za piscima dugotrajno tuguje. Sejranović je iskreno verovao u književnost i način na koji je svoje iskustvo pretakao u prozu. Nakon romana “Ljepši krraj” i “Nigđe, niotkida” nastao je trenutak zapitanosti kritičara da li će Bekim pisati i o drugim stvarima, ali su usledile knjige “Tvoj sin Haklberi Fin” i “Dnevnik jednog nomada” kojima je otišao korak dalje ali je zadržao atmosferu ranijih naslova. Po Babićevom mišljenju, sve će više biti onih čitalaca koji će ga znati samo kao pisca i neće biti sigurni da li su ta iskustva o kojima piše istovremeno i njegova i tada ć enastati promena kada to uopšte više neće biti bitno, ostaće samo knjige. Njegova biografija je kompleksnija od njegove bibliografije, ali među delima koja su nam ostala svaki čitalac će moći da pronađe neki žanrovski ugao, tematski opseg ili priču koja će mu biti bliska da će moći da se poistoveti, i da prepozna ovu književnost kao nešto bitno za čitanje i objaljivanje.

“Prosefest” će danas u 12 časova otvoriti Bojan Panaotović, direktor KCNS. Tada će biti uručena i nagrada nazvana po tvorcu modernog srpskog romana Milovanu Vidakoviću, koja je ove godine pripala poznatom pripovedaču, esejisti i romanopiscu Jovici Aćinu. Biće predstavljena i Pisma Viktora Jerofejeva, prošlogodišnjeg dobitnika ove nagrade. U muzičkom delu programa učestvuje Vasil Hayimanov. Prvi književni susret je danas u 13 časova sa Jovicom Aćinom, a sa njim će razgovarati Marjan Čakarević kao i učenici Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“.

N. Popov