TED ĆANG Nesputana mašta i tužne realne budućnosti

Čini se da postoji konsenzus da je Ćangova proza onakva kakvu bi svi priželjkivali da pišu i čitaju - pa čak bi i izdavači hteli da je objavljuju bez obzira što on ne piše romane koji su omiljeni žanrovski proizvod (posebno ako se oni nastavljaju u duge serijale). Iako, dakle, nije poželjni „štanc-majstor“ naučnofantastičnih romana Ćang je drag urednicima jer su gotovo sve njegove priče (kojih nema previše) ili nagrađene kakvom žanrovskom nagradom ili su bile nominovane za takvu nagradu a što će svakako biti uredno naznačeno na Ćangovim knjigama kojih, do sada, ima (samo) dve „Priče tvog života“ (kod nas objavila „BOOKA“) i „Izdisaj“ (originalno objavljena 2019. godine i već stigla do nas zahvaljujući agilnoj „BOOKI“). Još jedan elemenat iz Ćangove biografije vrlo je važan - on je stručnjak za kompjuterske softvere, dakle neko sa velikim poznavanjem tehničkih nauka i veština. Ova činjenica pokreće stari „uslovni refleks“ iz prvih decenija posle Drugog svetskog rata kada se smatralo da dobri pisci naučne fantastike moraju biti naučnici ili stručnjaci u fundametnalnim naučnim disciplinama. Potonji „Novi talas“ unekoliko je izmenio ovu tvrdnju rezervišući za tehnički obrazovane pisce zabran poyanra „tvrda naučna fantatika“. Pošto je dobar deo Ćangovih priča smešten u budućnost i utemeljen na serioznom poznavanju i tretiranju nauke i tehnologije, a on je, kao kruna svega, i sam ekspert u takvim disciplinama, to je spoj ovih elemenata pridoneo većoj „težini“ i uvažavanju njegovih dela.

No, za razliku od većine njegovih slavnih prethodnika, pisaca „tvrde naučne fantastike“, Ćang je literarno ambiciozniji i mnogo veštiji autor. On pričama ne pristupa samo kao poligonima za iznošenje određenih (hipo)teza već i sa neskrivenom željom da njegova proza bude umetnički relevantna. Ćang, dakle, žanr tretira i piše iz pozicija tzv „glavnotokovske“ književnosti baš kao što to rade i Džordž Sanders, Čajna Mjevil ili Džef Vandermer. Ovakvo opredeljenje svakako ne privlači buljuke konzumenata konfekcijske naučne fantastike nespremnih da iskorače iz oveštalih žanrovskih obrazaca ali - oni i nisu njegova primarna publika. Ćang od čitalaca traži povećano angažovanje u otkrivanju i promišljanju ponuđenih priča. Kako bi, koliko-toliko usmerio čitalačku pažnju on je, na kraju „Izdisaja“, ponudio segment „Napomene o pričama“ u kojima je otkrio polazišta svojih proza, ideje i dileme koje su ga vodile i koje je razradio u literarnom obliku-ključu. Ovakvo postupanje s jedne je strane pomoć čitaocima, svojevrsni uvod u priče ali je, s druge, itekako rizičan potez jer može ukazati i na piščeve omaške i nedoslednosti pa, u krajnjem, ograničiti doživljaj iščitanog.

„Izdisaj“ je izrazito raznorodna zbirka proza objavljenih u periodici ili originalnim antologijama u periodu od 2005. do 2015. godine. Navedena nekoherentnost - koja definitivno nije mana već vrlina knjige - ogleda se ponajpre u obimu segmenata, od novela na bezmalo stotinu strana („Životni ciklus softverskih objekata“) odnosno na šezdesetak strana („Nespokoj je vrtoglavica slobode“),  pripovedaka na tridesetak strana („Trgovac i alhemičareva kapija“, „Istinitost činjenica, istinitost osećanja“, „Omfalos“) do nekoliko priča („Izdisaj“, „Dejsijeva patentirana automatska dadilja“) i minijatura („Ono što se očekuje od nas“, „Velika tišina“). Svako od ograničenja u dužini nosi svoje prednosti i mane kojima se autor uspešno prilagođavao dokazujući svoje zavidno zanatsko umeće koje je tim potrebnije jer je Ćang u pričama otvorio široku tematsku lepezu sa raznorodnim akcentima i zahvatima u mnoštvo svetova. Na jednom kraju tog spektra jesu (samo)mitologizovane priče u kojima je fantastično preuzelo primat, bilo kroz baratanje pseudoistorijskim miljeima (Borhesovski „Trgovac i alhemičareva kapija“, stim-pankerska - ili „New weird“ - „Dejsijeva patentirana automatska dadilja“) bilo kroz zavodljivost nesputane mašte (fascinantni „Izdisaj“ i „Omfalos“) odakle se kreće prema „realnijim“ naučnim fantastikama utemeljenim na tehnološkim razvojima koji će menjati sadržaje, ciljeve i domete života ljudskih jedinki u svakovrsnim budućnostima koje će im oduzeti nekolike prerogative koji se danas podrazumevaju dodajući mogućnosti čije korišćenje opet zavisi od (ne)spremnosti na odricanje od emotivnosti i međuljudske interakcije (od učitavanja nerealizovane ljudskosti u virtuelne ljubimce, „Životni ciklus softverskih objekata“, preko faktografskog pobijanja sazrevanja i mogućnosti menjanja stavova, „Istinitost činjenica, istinitost osećanja“, do traganja za sopstvenom suštinom u iskrivljenim, paralelnim realnostima, „Nespokoj je vrtoglavica slobode“). Likovi iz takvih budućnosti zamorno su suvoparni, lišeni bilo kakve plemenite patine, živopisnog karaktera, vrlina ili mana. Ćang, čini se, ne veruje da će tehnološki naprednija budućnost biti sklonija i tolerantnija prema ljudskim nesavršenostima; stoga su njegove priče o „realnoj budućnosti“ izuzetno tužne i depresivne.

„Izdisaj“ potvrđuje da je Ćang valjan pisac i vispreni mislilac. Stoga njegove priče treba čitati čak i kad nam njegove ideje (i priče) nisu previše po volji. 

 Ilija Bakić