Slovo o „Sentimentalnom vaspitanju junaka romana” Đorđa Pisareva

Mada je sadržaj knjige određen kao „Priče“ znatiželjni će se čitalac, tokom njenog čitanja a posebno po njegovom okončanju, svakako zapitati zašto odrednica nije „zapisi“ ili „eseji“. Kako god bilo, naslov je dvostruko vezan za literaturu: „Sentimentalno vaspitanje“ je naziv znamenitog Floberovog romana a na ovu naznaku se nadovezuje „junak romana“, kao ključna figura ove forme. „Sentimentalno vaspitanje“ je povest mladog čoveka koji luta „u fatamorgani stvarnosti koja liči na san“; Pisarev svojim dodatkom „junaka romana“ izvrće čitavu konstrukciju jer je sada nedvosmisleno da je u pitanju fikcija, dakle odricanje od oponašanja stvarnosti.

Upravo je „oponašanje“, kao stvaralački metod u centru Pisarevljeve umetničko-spisateljske pažnje; on razmatra način na koji se fizička i duhovna realnost „destiliše“ u tekst koji, potom, počinje da živi kao novi entitet nevezan za ono što ga je stvorili odnosno odvojeno od onoga ko ga je pisanjem kreirao te se vraća u realnost kao nove činjenica-entitet. Proces „destilacije“ izmiču tumačenju tipa „uzrok-posledica“, smerovi i rezultati početnih senzacija „propuštenih“ kroz reči/rečenice potpuno su nepredvidivi, ponekad čak uopšte „ne liče“ na tzv „inspiracije“ jer su se kretali zaumnim, ezoterijsko mističnim putevima na koje ni sam pisac ne ume (niti to može) uvek da utiče. Tako se tvori velika misterija stvaranja koja uprkos svim analizama nije razrešena pa joj pristaje atrubut „božanskog“ elementa.

Pisarev je u 40 segmenata (priča, eseja, zagonetki) knjige predstavio likove i oblike obznana te božanske moći/misterije stvaranja, odnosno pojave pretakanja realnog u imaginarno, nad-realno. Svako od poglavlja-činilaca ima istu formu: posle naslova sledi citat iz neke knjige pa centralni, najduži deo na koji je nadodat post skriptum. Citati su iz knjiga različitih autora iz različitih epoha i potpuno različite tematike i stilova (od realizma do naučne fantatike); njihov zajedničkog imenilac je činjenica da su izvadci iz dela koja su stvarala drugačije realnosti utemeljene na stvarnostima kojima pisci pripadaju (i koje ih, manje ili više, određuju). U centralnom delu segmenata Pisarevljeva razmatranja se rasprostiru od kazivanja priča do promišljanja mogućnosti i dometa literature te načina „krojenja“ elemenata budućeg dela. Linija između pripovedanja ili teoretisanja nije uvek jasna što će naterati znatiželjnog čitaoca da ponovo iščita već pročitano i u drugom „ključu“. Tako duhovita vragolija izmeštanja iz očekivanih rakursa nadrasta nivo literarne subverzije i postaje originalni, metodično „upražnjavani“ diskurs. Vizuelni lik-ilustracija ovog postupka nalazi se na koricama knjige – to su delovi slagalice od kojih su samo dva spojena a ostali su odvojeni ali se nalaze dovoljno blizu da ih gledalac, u svojoj mentalnoj slici, može spojiti u celinu. Nakon centralnog dela priča-eseja-zagonetki sledi oznaka „PS“ koji nema uvek ulogu dopune rečenog već može biti ili dodatno zapažanje ili iskaz koji je svojevrsni zaključak napred rečenog.

Pisarev čitavim tokom knjige postavlja pitanja, otvara dileme ali do poslednje stranice ne daje odgovore ostavljajući čitaocu da prema sopstvenim mogućnostima i interesovanjima donosi zaključke. Odbijajući da ispiše razrešenja zagonetki pisac dosledno poštuje veliku tajnu Književnosti za koju ne postoje univerzalni već, eventualno, samo pojedinačni odgovori u čijem donošenju svako ugrađuje elemente sopstvene ličnosti. Iščitavanje ove knjige donosi čitaocima otvorenog duha radost otkrovenja novih horizonata značenja odnosno spoznaju odnosa koji su do tada bili van čitalačkog vidokruga a koji određuju temelje percepcije ovog teksta kao umetničkog dela koje je nesporni biser savremene srpske literature i predstavlja Đorđa Pisareva na vrhuncu njegove intrigantne, nesputane, ludistički vrcave invencije.

Ilija Bakić