Слово о „Сентименталном васпитању јунака романа” Ђорђа Писарева

Мада је садржај књиге одређен као „Приче“ знатижељни ће се читалац, током њеног читања а посебно по његовом окончању, свакако запитати зашто одредница није „записи“ или „есеји“. Како год било, наслов је двоструко везан за литературу: „Сентиментално васпитање“ је назив знаменитог Флоберовог романа а на ову назнаку се надовезује „јунак романа“, као кључна фигура ове форме. „Сентиментално васпитање“ је повест младог човека који лута „у фатаморгани стварности која личи на сан“; Писарев својим додатком „јунака романа“ изврће читаву конструкцију јер је сада недвосмислено да је у питању фикција, дакле одрицање од опонашања стварности.

Управо је „опонашање“, као стваралачки метод у центру Писаревљеве уметничко-списатељске пажње; он разматра начин на који се физичка и духовна реалност „дестилише“ у текст који, потом, почиње да живи као нови ентитет невезан за оно што га је створили односно одвојено од онога ко га је писањем креирао те се враћа у реалност као нове чињеница-ентитет. Процес „дестилације“ измичу тумачењу типа „узрок-последица“, смерови и резултати почетних сензација „пропуштених“ кроз речи/реченице потпуно су непредвидиви, понекад чак уопште „не личе“ на тзв „инспирације“ јер су се кретали заумним, езотеријско мистичним путевима на које ни сам писац не уме (нити то може) увек да утиче. Тако се твори велика мистерија стварања која упркос свим анализама није разрешена па јој пристаје атрубут „божанског“ елемента.

Писарев је у 40 сегмената (прича, есеја, загонетки) књиге представио ликове и облике обзнана те божанске моћи/мистерије стварања, односно појаве претакања реалног у имагинарно, над-реално. Свако од поглавља-чинилаца има исту форму: после наслова следи цитат из неке књиге па централни, најдужи део на који је надодат пост скриптум. Цитати су из књига различитих аутора из различитих епоха и потпуно различите тематике и стилова (од реализма до научне фантатике); њихов заједничког именилац је чињеница да су извадци из дела која су стварала другачије реалности утемељене на стварностима којима писци припадају (и које их, мање или више, одређују). У централном делу сегмената Писаревљева разматрања се распростиру од казивања прича до промишљања могућности и домета литературе те начина „кројења“ елемената будућег дела. Линија између приповедања или теоретисања није увек јасна што ће натерати знатижељног читаоца да поново ишчита већ прочитано и у другом „кључу“. Тако духовита враголија измештања из очекиваних ракурса надраста ниво литерарне субверзије и постаје оригинални, методично „упражњавани“ дискурс. Визуелни лик-илустрација овог поступка налази се на корицама књиге – то су делови слагалице од којих су само два спојена а остали су одвојени али се налазе довољно близу да их гледалац, у својој менталној слици, може спојити у целину. Након централног дела прича-есеја-загонетки следи ознака „ПС“ који нема увек улогу допуне реченог већ може бити или додатно запажање или исказ који је својеврсни закључак напред реченог.

Писарев читавим током књиге поставља питања, отвара дилеме али до последње странице не даје одговоре остављајући читаоцу да према сопственим могућностима и интересовањима доноси закључке. Одбијајући да испише разрешења загонетки писац доследно поштује велику тајну Књижевности за коју не постоје универзални већ, евентуално, само појединачни одговори у чијем доношењу свако уграђује елементе сопствене личности. Ишчитавање ове књиге доноси читаоцима отвореног духа радост откровења нових хоризоната значења односно спознају односа који су до тада били ван читалачког видокруга а који одређују темеље перцепције овог текста као уметничког дела које је неспорни бисер савремене српске литературе и представља Ђорђа Писарева на врхунцу његове интригантне, неспутане, лудистички врцаве инвенције.

Илија Бакић