Renato Baretić, novinar i književnik: Teško pišem da bih se lako čitao

Zapravo, svojevremeno saradnik „Slobodne Dalmacije”, Baretić je u svet književnosti i ušao iz novinarstva...

– Iza čitave priče, zapravo, stoji časopis koji se zvao „Torpedo”, a pokrenuli su ga Ivica Ivanišević i Ante Tomić. Ja sam tu bio „treća ruka”, uz ilustratora Alema Ćurina, nažalost pokojnog. Odlučili smo, naime, da napravimo književni časopis u kojem bi se objavljivali isključivo novinari. I mada su izašla samo dva broja, iz njih se videlo da novinari često pišu zanimljivije od etabliranih književnika – priča za „Dnevnik” Baretić, koji je nedavno bio gost Novog Sada i književnog festivala „Razgovori o ljubavi (prema knjigama)”.

Dok su se u „Torpedu” prozom predstavili Jurica Pavičić, Ante Tomić, Boris Dežulović... Vi ste se u časopisu oglasili poezijom, koju ćete posle objaviti u prvoj zbirci „Riječi iz džepova”?

– Iskreno, u to sam vreme mislio da nemam dovoljno daha za roman, ali je Kruno Lokotar, najpoznatiji hrvatski književni urednik kojem sam poslao pesme planirane za drugu zbirku, insistirao na tome da mu pošaljem i to što imam proze. U rukopisu mi je stajalo nekih 20-25 stranica od kojih sam mislio da bi mogla da ispadne novelica, ali tek kroz jedno 15 godina, ako nastavim dotadašnjim tempom. Lokotar mi je, međutim, ponudio avans, ali uz rok: morao sam roman da završim za šest meseci. Budući da sam bio bez para - što je, manje-više često, prihvatio sam. Uostalom, budući da sam novinar od 1983, za mene i jesu dve ključne stvari uvek bile honorar i ded-lajn. I predao sam mu „Osmog povjerenika” u roku, tačnije sa šest dana zakašnjenja.

Poseban fenomen „Osmog povjerenika” je jezik kojim govore junaci romana - trećićanski?

– Kada već izmisliš bizarno ostrvo, koje mora biti čudno po svemu, onda je logično da na njemu bude neobičan i govor. Žitelji hrvatskih ostrva su dvadesetih i tridesetih godina 20. veka „trbuhom za kruhom” odlazili ili u Južnu Ameriku ili u Australiju i na Novi Zeland. E sad, kako španski ne znam, Trećićani govore mešavinu engleskog i različitih ostrvska narečja. Samo Brač, recimo, ima pet subdijalekata. I danas mi znaju neki prići: Jel’ da da je to komišiki? Apsolutno, kako ste samo prepoznali... Ma jel to Susak? Naravno, naravno, napokon da me je neko provalio (smeh)... Šta ću, volim kada su mi čitaoci u pravu. Nek guštaju ljudi i dalje. Uglavnom, tog trećićanskog jezika, iako se uvek ističe kao dodatni kvalitet „Osmog povjerenika”, zapravo ima svega 5-6 procenata ukupnog teksta. Dakle, nema ga previše. Ali je očigledno razbacan na dobrim mestima. I, činjenica je, on u knjizi funkcioniše neuporedivo bolje nego u pozorištu, a napravljene su predstave i u „Gaveli” i u splitskom HNK, ili u bioskopu. Verovatno i zato što se, kad čitaš, možeš vratiti dva-tri reda pa skužiti šta zapravo neka reč znači.

Kada pominjete bioskop, film Ivana Salaja, snimljen po romanu, osvojio je niz Zlatnih arena u Puli, bio je hrvatski kandidat za Oskara, a i na Festu je dobio nagradu za scenario?

– Scenario nisam pisao ja, da odmah to razjasnimo. Bio bih užasan saradnik. To je prevođenje u drugi medij, i logično je da se nešto mora menjati. A ja ne bih dao nijedno slovo da se promeni. Bilo bi mi opterećenje, samo bih se nervirao. Zato čak nisam hteo ni da čitam scenario. Zapravo, meni Salaj jeste poslao nekakvu prvu verziju. I u njoj je, recimo, lik iz romana, koji se preziva Mesnjak, postao Mesjak. Računam, u pitanju je tipfeler. Međutim, ide to dalje i opet Mesjak, pa Mesjak... Pozovem Ivana i pitam što je promenio prezime, a on odgovori da mu ovako zgodnije zvuči. A, boga ti... Pa što se onda i ostrvo ne zove Kvatrić, a osmi poverenik lepo ne bude deveti, ako ti se tako više sviđa. I digao sam ruke. Otvoreno sam rekao Salaju da scenario dalje čitati neću, da mu ne bih disao za vratom. Frendovi smo, šteta da se svađamo. Producent je platio prava na ekranizaciju, igraj se kako god hoćeš. Kasnije mi je ipak ponovo poslao scenario, i to, kaže, „zadnju ruku”. Pa ako je „zadnja”, šta ću ti sad. Nema potrebe da čitam, radi, verujem da ćeš napraviti dobar film... I ispao je daleko bolje nego što sam se bojao. Inače, ista stvar je bila i s teatrom. Nije mi padalo na pamet da sarađujem na dramatizaciji. Jednostavno, tuđu ideju mogu da razradim, bez problema, ali zaista mislim da ništa svoje ne bih mogao prerađivati.

Naizgled paradoksalno je da ste autor izuzetno uspešnog scenarija za seriju „Crno-bjeli svjet”, a da nijedan od Vaših romana ipak nije smešten u osamdesete godine prošlog veka?

Srpsko-hrvatske književne veze

Jedna od ponovo aktuelnih prekograničnih tema je i zbog čega srpski pisci nemaju naročitu prođu u Hrvatskoj, za razliku od hrvatskih pisaca u Srbiji?

– Nemam objašnjenje. Objavljuju se knjige srpskih pisaca, ali priznajem da ni ja nisam pročitao gomilu toga važnog što se pojavilo u poslednjih dvadesetak godina. S druge strane, možemo priču i izvrnuti pa se zapitati zbog čega su ovde hrvatski pisci popularni. Naprosto - ne znam. Međutim, kada se pogledaju imena, ako ne računam Miljenka Jergovića i Damira Karakaša, uglavnom je to ta naša novinarsko-književna ekipa: Tomić, Dežulović, Hedl... koja nije opterećena ostrašćenim politikama, mitovima, legendama, već priča priče. Na jednom književnom skupu u Tirani otvorili su temu „Pisac i osećaj krivice”. Ma koji osećaj krivice? Svoje frustracije ispucavam kao novinar u kolumnama, a što se knjiga tiče, fokus mi je na dobroj priči koja možda nekog podstakne i da malo razmišlja.   

– Najpre, na prvoj sezoni te serije nisam radio, nešto mi nije pasalo. Za drugu sam napisao šest epizoda od dvanaest. Generacija sam koja je taman počela da izlazi u to doba „novog talasa” i dobro se sećam svega. Zato je u toj drugoj sezoni puno više elemenata iz stvarnog života, koje su ljudi prepoznavali. I naravno da nije sve bilo dobro kao što danas volimo da idealizujemo, jer smo tada bili mladi. Volim da citiram jedan stih kompozitora i aranžera Srđana Gulića, koji je bio bubnjar u Haustoru a kasnije i u Disciplini kičme, dakle neposredni je učesnik „novog talasa”: Staro proljeće za novo stoljeće. Činjenica jeste da je taj period prštao od kreativnosti, ali ga preterano idealizovati nema smisla. Što bi rekao čuveni karikaturista Davor Štambuk: Zna’ ja šta je imati 86 godina, ali zašto u glavi još imam 19? Naizgled osamdesete jesu intrigantno doba, pravi rudnik književnih tema. Ali, to se nama samo čini, jer smo tada imali 19. Zato mi je valjda to vreme ipak potentnije u nekom scenarističkom pogledu nego u čisto književnom. 

Do kraja godine bi i na srpskom tržištu trebalo da se pojavi Vaš četvrti roman „Zadnja ruka”. Igor Mandić je svojevremeno prokomentarisao da za pisca, čiji je prvenac bio veoma uspešan, predstavlja veliko opterećenje kada se od njega očekuje da mu svaka nova knjiga bude potvrda prve?

– „Osmog povjerenika” jako volim, ali ga s vremenom sve više i mrzim. Uveren sam, recimo, u to da je „Zadnja ruka” nešto najbolje što sam do sada objavio. Međutim, čini mi se da sada mogu napisati i, ne znam, „Travničku hroniku”, „Glembajeve”... opet imam utisak da bi uz moje ime stajalo nešto tipa: „najpoznatiji po romanu Osmi povjerenik”. Jednostavno, živim u senci tog romana. Mogao bih možda napisati njegov nastavak, ali to bi bilo glupo. Nisam ta vrsta pisca. Ostavio sam tu škvadru i neka njih tamo gde su. U svakom slučaju, moji ostali romani nisu slabiji, samo su drugačiji. I hoću da budu drugačiji. Kao u onom oglasu: Poklanjam tri mačeta, dva su različita a jedno je isto. E, takvi su i moji romani...    

M. Stajić