Ренато Баретић, новинар и књижевник: Тешко пишем да бих се лако читао
НОВИ САД: Издавачка радионица београдске „Лагуне” недавно је богатија за „Осмог повјереника” Рената Баретића, вероватно најнаграђиванији хрватски роман у последње две деценије, који је у комшилуку покупио сва најзначајнија клњижевна признања: „Владимир Назор”, „Иван Горан Ковачић”, „Август Шеноа”, „Киклоп”... Баретић је код нас можда познатији по серији „Црно-бијели свјет” и култној комедији „Што је мушкарац без бркова”, за коју је, заједно с Антом Томићем и Ивицом Иванишевићем, написао сценарио, док га на „домаћем терену” препознају и по романима „Причај ми о њој”, „Хотел Гранд” и „Задња рука”, сјајном бревијару „Сплит за почетнике”, те веома читаним колумнама.
Заправо, својевремено сарадник „Слободне Далмације”, Баретић је у свет књижевности и ушао из новинарства...
– Иза читаве приче, заправо, стоји часопис који се звао „Торпедо”, а покренули су га Ивица Иванишевић и Анте Томић. Ја сам ту био „трећа рука”, уз илустратора Алема Ћурина, нажалост покојног. Одлучили смо, наиме, да направимо књижевни часопис у којем би се објављивали искључиво новинари. И мада су изашла само два броја, из њих се видело да новинари често пишу занимљивије од етаблираних књижевника – прича за „Дневник” Баретић, који је недавно био гост Новог Сада и књижевног фестивала „Разговори о љубави (према књигама)”.
Док су се у „Торпеду” прозом представили Јурица Павичић, Анте Томић, Борис Дежуловић... Ви сте се у часопису огласили поезијом, коју ћете после објавити у првој збирци „Ријечи из џепова”?
– Искрено, у то сам време мислио да немам довољно даха за роман, али је Круно Локотар, најпознатији хрватски књижевни уредник којем сам послао песме планиране за другу збирку, инсистирао на томе да му пошаљем и то што имам прозе. У рукопису ми је стајало неких 20-25 страница од којих сам мислио да би могла да испадне новелица, али тек кроз једно 15 година, ако наставим дотадашњим темпом. Локотар ми је, међутим, понудио аванс, али уз рок: морао сам роман да завршим за шест месеци. Будући да сам био без пара - што је, мање-више често, прихватио сам. Уосталом, будући да сам новинар од 1983, за мене и јесу две кључне ствари увек биле хонорар и дед-лајн. И предао сам му „Осмог повјереника” у року, тачније са шест дана закашњења.
Посебан феномен „Осмог повјереника” је језик којим говоре јунаци романа - трећићански?
– Када већ измислиш бизарно острво, које мора бити чудно по свему, онда је логично да на њему буде необичан и говор. Житељи хрватских острва су двадесетих и тридесетих година 20. века „трбухом за крухом” одлазили или у Јужну Америку или у Аустралију и на Нови Зеланд. Е сад, како шпански не знам, Трећићани говоре мешавину енглеског и различитих острвска наречја. Само Брач, рецимо, има пет субдијалеката. И данас ми знају неки прићи: Јел’ да да је то комишики? Апсолутно, како сте само препознали... Ма јел то Сусак? Наравно, наравно, напокон да ме је неко провалио (смех)... Шта ћу, волим када су ми читаоци у праву. Нек гуштају људи и даље. Углавном, тог трећићанског језика, иако се увек истиче као додатни квалитет „Осмог повјереника”, заправо има свега 5-6 процената укупног текста. Дакле, нема га превише. Али је очигледно разбацан на добрим местима. И, чињеница је, он у књизи функционише неупоредиво боље него у позоришту, а направљене су представе и у „Гавели” и у сплитском ХНК, или у биоскопу. Вероватно и зато што се, кад читаш, можеш вратити два-три реда па скужити шта заправо нека реч значи.
Када помињете биоскоп, филм Ивана Салаја, снимљен по роману, освојио је низ Златних арена у Пули, био је хрватски кандидат за Оскара, а и на Фесту је добио награду за сценарио?
– Сценарио нисам писао ја, да одмах то разјаснимо. Био бих ужасан сарадник. То је превођење у други медиј, и логично је да се нешто мора мењати. А ја не бих дао ниједно слово да се промени. Било би ми оптерећење, само бих се нервирао. Зато чак нисам хтео ни да читам сценарио. Заправо, мени Салај јесте послао некакву прву верзију. И у њој је, рецимо, лик из романа, који се презива Месњак, постао Месјак. Рачунам, у питању је типфелер. Међутим, иде то даље и опет Месјак, па Месјак... Позовем Ивана и питам што је променио презиме, а он одговори да му овако згодније звучи. А, бога ти... Па што се онда и острво не зове Кватрић, а осми повереник лепо не буде девети, ако ти се тако више свиђа. И дигао сам руке. Отворено сам рекао Салају да сценарио даље читати нећу, да му не бих дисао за вратом. Френдови смо, штета да се свађамо. Продуцент је платио права на екранизацију, играј се како год хоћеш. Касније ми је ипак поново послао сценарио, и то, каже, „задњу руку”. Па ако је „задња”, шта ћу ти сад. Нема потребе да читам, ради, верујем да ћеш направити добар филм... И испао је далеко боље него што сам се бојао. Иначе, иста ствар је била и с театром. Није ми падало на памет да сарађујем на драматизацији. Једноставно, туђу идеју могу да разрадим, без проблема, али заиста мислим да ништа своје не бих могао прерађивати.
Наизглед парадоксално је да сте аутор изузетно успешног сценарија за серију „Црно-бјели свјет”, а да ниједан од Ваших романа ипак није смештен у осамдесете године прошлог века?
Српско-хрватске књижевне везе
Једна од поново актуелних прекограничних тема је и због чега српски писци немају нарочиту прођу у Хрватској, за разлику од хрватских писаца у Србији?
– Немам објашњење. Објављују се књиге српских писаца, али признајем да ни ја нисам прочитао гомилу тога важног што се појавило у последњих двадесетак година. С друге стране, можемо причу и изврнути па се запитати због чега су овде хрватски писци популарни. Напросто - не знам. Међутим, када се погледају имена, ако не рачунам Миљенка Јерговића и Дамира Каракаша, углавном је то та наша новинарско-књижевна екипа: Томић, Дежуловић, Хедл... која није оптерећена острашћеним политикама, митовима, легендама, већ прича приче. На једном књижевном скупу у Тирани отворили су тему „Писац и осећај кривице”. Ма који осећај кривице? Своје фрустрације испуцавам као новинар у колумнама, а што се књига тиче, фокус ми је на доброј причи која можда неког подстакне и да мало размишља.
– Најпре, на првој сезони те серије нисам радио, нешто ми није пасало. За другу сам написао шест епизода од дванаест. Генерација сам која је таман почела да излази у то доба „новог таласа” и добро се сећам свега. Зато је у тој другој сезони пуно више елемената из стварног живота, које су људи препознавали. И наравно да није све било добро као што данас волимо да идеализујемо, јер смо тада били млади. Волим да цитирам један стих композитора и аранжера Срђана Гулића, који је био бубњар у Хаустору а касније и у Дисциплини кичме, дакле непосредни је учесник „новог таласа”: Старо прољеће за ново стољеће. Чињеница јесте да је тај период прштао од креативности, али га претерано идеализовати нема смисла. Што би рекао чувени карикатуриста Давор Штамбук: Зна’ ја шта је имати 86 година, али зашто у глави још имам 19? Наизглед осамдесете јесу интригантно доба, прави рудник књижевних тема. Али, то се нама само чини, јер смо тада имали 19. Зато ми је ваљда то време ипак потентније у неком сценаристичком погледу него у чисто књижевном.
До краја године би и на српском тржишту требало да се појави Ваш четврти роман „Задња рука”. Игор Мандић је својевремено прокоментарисао да за писца, чији је првенац био веома успешан, представља велико оптерећење када се од њега очекује да му свака нова књига буде потврда прве?
– „Осмог повјереника” јако волим, али га с временом све више и мрзим. Уверен сам, рецимо, у то да је „Задња рука” нешто најбоље што сам до сада објавио. Међутим, чини ми се да сада могу написати и, не знам, „Травничку хронику”, „Глембајеве”... опет имам утисак да би уз моје име стајало нешто типа: „најпознатији по роману Осми повјереник”. Једноставно, живим у сенци тог романа. Могао бих можда написати његов наставак, али то би било глупо. Нисам та врста писца. Оставио сам ту шквадру и нека њих тамо где су. У сваком случају, моји остали романи нису слабији, само су другачији. И хоћу да буду другачији. Као у оном огласу: Поклањам три мачета, два су различита а једно је исто. Е, такви су и моји романи...
М. Стајић
