Prihvatni centar sa prtljagom duše: I noći padaju kao dozrele kruške

Još ređe se spotičemo o sanjare koji bi da zidaju kuće sa nišom i šporetom za ormar i trosed na razvlačenje u „četiri metara sa tri, plus velika terasa.“ Zar ne srećemo uzduž i poprečke elementarne razgovore kojekakvih majstora i komšijskih musketara u mirisu roštilja sa ražnjićima i belim bubrezima prelivenih alkoholnim mirisima? Upravo Vule Žurić nam otvara zamršajne prozodije familijarnih zavrzlama. (FORENZIKA ITAKE, Laguna, Beograd 2019.) To je proza koja se otima od zaborava zagledana u nesanicu sadašnjeg vremena natrunjena sočnim kolokvijalnim govorom. Ti razgovori su, zadimljeni duvanskom kryom i natopljeni špricerom, zagledani u noćna vremena. „Neko je morao napisati priču o tome, a nekome je bilo suđeno da zaboravi sve to,“ upozorava pisac. Da, valja sećati se, jer će i sutra u sumrak zaći ma gde bili, ma kuda se zaputili.

U pričama Vuleta Žurića i noći padaju kao dozrele kruške. Sunce sentimentalno zalazi u rečima nad posečenim stablom, nad kruškom koju je „ubio rat.“ Žurićeve replike gorko osmehnute, prebirajući po zvucima razbacanog posuđa, koračaju po krševinama minulog građanskog rata. I „nebo je veštački plavo“ u iskrivljenom ogledalu savršeno ustrojene gluposti. Groteskna slika kuhinjskog prozora gleda na groblje farsičnog života. U pripovednoj kaleidoskopiji utvarno kucaju na vratima uniformisane utvare na čijim opasačima landaraju ručne bombe. Uljezi se prekoredno kupaju po tuđim familijarnim kućama dok „grobari su imali pauzu; imali su je i mrtvi.“ Žurić ne ševrda izvan gelerske istine u čaši vode koja se kotrlja po srči svetlucavog stakla. Hodaju po staklu „sve sami lopovi“ kojima retki pametnjaković za porciju čorbe prepričava Dimu, Konana Dojla, Velsa.

U svakom ratu idioti su uvek tačni za sve. I šta je život do nekakvog trena kada u „Prihvatnom centru“ nalivaš pivo u čašu i gledaš penu „kako se prvo stvara, zatim nestaje.“ Ume majstorski, u pripovednim ciklusima, ima ih sedam, Vule Žurić da zaošija. Da, sve naše Itake su gorke i penušave, davno nam je to depeširao i Crnjanski, zar ne? Ni ne ugledaš satnu kazaljku, a pred okom ti krilati kos koji umire: „I kažem ti, krenula sam da otvorim staklena vrata, ali tata me je uhvatio za ruku, pogledao me strogo i rekao da ostavim sve to kako jeste.“ Bilo je to poslednje rečito sećanje ćerke na oca. I neka Stonsi i dalje stazom uha hodaju po kviznoj pripovednoj „hladovini čempresa i magnolije“ Vuleta Žurića za čađave mirise minulog vremena.

Pripovedni karusel sav je u maskenbalu maskirnih, polumaskirnih i povratno posuvrnutih šinjela sa epoletama raznorodnih amblema zakotrljanih Romanijom i Kačanikom, naplavno smutno uzvitlanih Savom i Drinom... To je ta „Forenzika Itake“ vazda sive, a svetlo osenčene u čežnjivim očima Odiseja sa povratnom adresom koja vapi za lekovitom travkom razuma. Da li očevina epskog traga ište sina ili usudno zuri u mračno ludilo i još mračniju glupost kojoj još uvek nema ni u naslutu kraja. Vetrometina u kojoj otac ište od majora poginulog sina da ga vrati kući, a major će upitno: „Odakle si?“ A otac će uzvratno: „Tu, blizu“ i čovek pokaza rukom u mrak. I opet će iza briljantno pripovednih opisanija Vuleta Žurića upitno osvanuti „još jedan dan koji će, ne ostavivši za sobom ni najmanji znak da će se u dogledno vreme promeniti bilo šta.“ Čuje li iko tu sablasnu škripu kola satanskog kočijaša koji bičuje upregnute konje da punim galopom srljaju ka ambisu usijanog potopa ili je, možda, krojač spram toliko ispisanih tekstilnih biblioteka izgubio makaze razuma? U svim vremenima gluposti sliče jučerašnjim i sutrašnjim budalaštinama.

Pripovedno usložena lica i kada ćute i kada govorno trpe natopljena su tihanim dertom u trezveno neveselim realijama. Znoj i suze u ovim pripovednim naplavinama su kao nekakva šminka začudno mastiljavih olovaka za slovne mašne na vruće kvašenom kartonu sa ne baš veselim adresama. Priče Vuleta Žurića su životni post skriptum čiji slogovi opstaju i iza smrti, priče upitno zagledane u vrata i prozore pred kojima su nebeski utvarna raskršća široke nigdine čijoj modrini kraja nema, osim varljivih voda i svetlo umnoženog smiraja tamo, a negde daleko iza. Tmina na svetlosti dana, malo li je?! A na kraju svih krajeva, u punoj kvadraturi dana, osetiš koliko si gorčinom trajanja žeženo strmeknut da u sopstvenoj utrobi kameno opstaješ sebi samom nesvarljiv kao opora i surova goropad.

Da, svet se polako i sigurno pretvara u Prihvatni centar sa prtljagom duše.

Milutin Ž. Pavlov