Priča Nedeljnog Dnevnika: U Kući Bonaparte

Na nebeskoplavoj pozadini, iz smeđe zemlje uzdizao se ogroman hrast sa čijih su grana i ogranaka visili beli oblačići od papira sa ispisanim imenom i godinom rođenja i smrti svakog člana carske porodice i kasnijih N apoleonovih potomaka. Ovde su bili okupljeni svi - kralj Napulja, kralj Rima i kralj Vestfalije, Marijana Eliza, Marija Anuncijata i Marija Paulina, najvedrija i najlepša među sedmoro braće i sestara, nesrećni vojvoda od Rajhštata, ornitolog i ihtiolog Šarl Lisjen, Plon-Plon, sin Žeroma i Matilde Leticije, njegova kći, Napoleon III, onaj sa usukanim brkovima, Bonaparte iz Baltimora i još mnogi drugi.

Nisam ni primetio kad je maršalka Nej, možda podstaknuta mojom očiglednom obuzetošću ovim genealoškim umetničkim delom, stala pored mene i s puno poštovanja prošaputala da je tu creation uniljue krajem prošlog veka izradila ćerka jednog notara iz Kortea, inače velikog poštovaoca Napoleona. Listovi i cvetovi u donjem delu slike, ukrašeni s nekoliko leptira, pravo je suvo bilje iz makije, rekla je maršalka, čuvarkuće, mirte i ruzmarin, a tamno, izuvijano stablo, koje se poput reljefa izdvajalo iz plave pozadine bilo je ispleteno od devojčine kose, bilo iz ljubavi prema caru, bilo iz ljubavi prema ocu, devojka je, u svakom slučaju, svom radu posvetila beskrajne sate.

Skrušeno sam klimnuo glavom na ovo objašnjenje i ostao da stojim još nekoliko trenutaka pre nego što sam se okrenuo i izašao iz sobe, te sišao na prvi sprat gde je porodica Bonaparta živela otkad je došla u Ajačo. Nakon poraza koji su patriote pretrpele u neravnopravnoj borbi sa francuskim trupama, Karlo Bonaparta, Napoleonov otac, koji je bio sekretar Paskvala Paolija, napustio je Korte iz sigurnosnih razloga i uputio se ka primorskom gradiću. Zajedno sa Leticijom, koja je u to vreme bila trudna s Napoleonom, prelazio je preko divljih planina i gudura u unutrašnjosti zemlje, i zamišljam da su te dve sićušne prilike na svojim mazgama usred veličanstvene panorame ili pak dok su sedele uz logorsku vatricu u mračnoj noći, morale izgledati kao Marija i Josif na jednom od mnogih sačuvanih prikaza bekstva u Egipat. U svakom slučaju, ako postoji nešto u teoriji o prenatalnom iskustvu, onda ovo dramatično putovanje objašnjava neke karakterne crte budućeg cara, a pogotovo činjenicu da je oduvek sve radio s određenom žurbom, čak i prilikom vlastitog rođenja kada je toliko gurao napred da Leticija nije uspela da se domogne kreveta, pa je na svet morala da ga donese na jednoj sofi u takozvanoj Žutoj sobi.

Možda je upravo zbog tih okolnosti, koje zaslužuju da budu upamćene i koje su obeležile početak njegovog života, Napoleon kasnije svojoj voljenoj majci poklonio jaslice prilično sumnjivog ukusa, izrezbarene od slonovače, koje i danas mogu da se vide u Kući Bonaparta. Naravno da ni Leticija, ni Karlo tokom sedamdesetih i osamdesetih godina osamnaestog veka, dok su se Korzikanci prilagođavali novom režimu, nisu ni sanjali da bi njihova deca, s kojom su svakodnevno sedeli za stoom, mogla da se uzvise do kraljeva i kraljica, i da će baš onaj najsvadljiviji među njima, mali buntovnik koji je večito bio upleten u razmirice s decom iz kraja, jednog dana nositi krunu ogronog carstva koje se prositralo skoro preko cele Evrope.

Ali, šta mi uopšte znamo o toku istorije koji se odvija prema zakonu kog nijedna logika ne može da objasni, koji se neprekidno kreće često menjajući smer u presudnom trenutku usled nepredvidivih sitnica, povetarca koji jedva možemo da osetimo, lista koji pada na zemlju ili pogleda koji klizi preko velike gomile ljudi. Čak i ako pogledamo unazad, ne možemo da dokučimo šta se zapravo dogodilo i šta je dovelo do ovog ili onog događaja u svetu. I najpreciznija nauka o prošlosti ne uspeva da dosegne istinu koja izmiče svakoj moći uobražavanja, a ponekad ne dosegne dalje od besmislene tvrdnje kakvu je, na primer, izneo diletant po imenu Alfons Hajgens, koji živi u glavnom gradu Belgije i koji se već decenijama bavi proučavanjem Napoleona, a prema kojoj sva previranja koja je izazvao francuski car u evropskim zemljama i carstvima počivaju isključivo na njegovom daltonizmu i nesposobnosti razlikovanja crvene i zelene boje. Što je više krvi teklo po bojnom polju, rekao mi je belgijski proučavalac, to se Napoleonu više činilo da niče zelena trava.

Uveče sam se šetao Ulicom Cours Napoleon, a zatim sam dva sata sedeo u malom restoranu s pogledom na belu krstaricu, nedaleko do Gare Maritime. Uz kafu sam čitao lokalne novine i razmišljao da li da odem u bioskop. Volim da odem u bioskop u nepoznatim gradovima. Ali, ni Judge Dread u bioskopu Empire, ni USS Alabama u Bonaparti i L’amour a tout prix u Leticiji nisu bili prava stvar kojom bih okončao ovaj dan. Zato sam se oko deset vratio u hotel u kome sam tog prepodneva uzeo sobu. Širom sam otvorio prozore i pogledao napolje preko krovova grada. Još uvek se čulo brujanje saobraćaja po ulicama, a onda je ođednom sve utihnulo, na nekoliko sekundi, kad se, očigledno samo nekoliko ulica dalje, začuo kratak, oštar prasak jedne od onih bombi koje ovde, na Korzici, neretko eksplodiraju. Legao sam u krevet i ubrzo zaspao, uz zavijajuće zvuke sirena u ušima. 

V. G. Zebald