Priča Nedeljnog Dnevnika: Pred njim u vazduhu visile su sobe s tri zida

Vođen urođenim porivom, želeo je da zavede nekakav red. Pripremio se, stoga, da prvi put u životu sastavi spisak za kupovinu. Razmišljao je o tome šta mu je potrebno. Teško mu je bilo i da razmišlja o hrani. Imao je sve što mu treba. Posao, radno mesto na kojem ga očekuje. Propusnicu će dobiti, jer on je deo tima, jedan od onih koji su upućeni u tajnu. Pripada tajnoj eliti, jedan je od Glasovih pet ili deset hiljada, jedan od onih koji ovom gradu zapravo daju smisao postojanja. Zapisao je reč Salz. Viđao je svojevremeno svoju majku kako, bez ikakvog napora, pravi takve spiskove na najkvalitetnijem papiru: 450 gr mlv mesa, kilo šarg, dva kila kromp. Tako jedno šifrovanje nije, istina, bilo na nivou jednog pripadnika obaveštajne branše, koji, pritom, ima pristup trećem nivou u uoperaciji "Zlato". On, osim toga, nije umeo ni da kuva. Razmislio je malo o onome što mu je Glas predlagao, pa je precrtao Salz i napisao Kaffee und Zucker. Pogledao je u rečnik da vidi kako se kaže "mleko u prahu": Milchpulver. Sad je spisak bilo lako skrojiti do kraja. Što je duži bivao, to se i Leonardu sve više činilo da stvara nekog novog sebe, da jasnije ocrtava granice svog bića. Neće kod njega biti hrane, nereda, ničega profanog. Po kursu od dvanaest nemačkih maraka za funtu mogao je sebi da priušti da svakog dana večera u kafani, a preko dana će već jesti u menzi u Altglenikeu. Pogledao je opet u rečnik pa zapisao: Tee, Zigaretten, Streichholzer, Schokolade. Ovo poslednje da mu održi nivo šećera u krvi kad radi do kasno u noć. Ustavši od stola, pročitao je ceo spisak. I tako se i osećao: kao da je on sam slika i prilika spiska koji je sačinio: nesputan, muževan, ozbiljan.

Pešice je otišao, do Rajhskanclerplaca i pronašao čitav niz dućana u ulici nedaleko od kafane gde je prethodnog dana večerao. Zgrade koje su nekad izlazile na pločnik sad su bile u razvalinama, pa se video drugi niz građevina, dvadesetak metara u dubinu, s razrušenim gornjim spratovima koji su sad bili izloženi pogledima prolaznika. Pred njim su sad u vazduhu visile sobe s tri zida, s prekidačima, kaminima, tapetama, još netaknute. U jednoj je ugledao zarđali krevetski ram, u drugoj pak - vrata što zjape u otvoren prostor. Samo malo dalje bila je neka soba u kojoj je pretekao tek jedan zid, nalik na yinovsku poštansku marku s cvetnim tapetama, izanđalim od vetrova i kiša, na nabubrelom malteru što otpada s vlažne cigle. Tik do nje videle su se odvaljene bele pločice u kupatilu, prošarane ožiljcima od napuklih vodovodnih i kanalizacionih cevi. Na jednom zidu bio je samo trag, testerast trag stepeništa što se cikcak penje do petog sprata. Najmanje su stradali stubovi dimnjaka, koji su sad objedinjavali sve kamine, i svaki onaj kamin izgledao je kao srodnik drugom, a nekad je, tobože, bio poseban.

Stanovalo se još jedno u prizemlju tih zgrada. Na pločniku, ispred svake radnje, bila je podignuta po jedna veštom rukom ispisana i obojena tabla na kojoj je pisalo o kakvom je dućanu reč. Dobro utabane staze ševrdale su kroz šut i pravilno naslagane gomile cigala, do ulaza zaklonjenih ogoljenim sobama koje su visile ni na nebu ni na zemlji. Prodavnice su bile dobro osvetljene, maltene odlično snabdevene; moglo je tu da se nađe gotovo sve što i u svakom dućanu u Totenamu. U svakoj od tih prodavnica bio je manji red. Samo se istant kafa nije mogla dobiti. Tako mu je rečeno: može samo mlevena. Žena u Lebensmiteladenu predočila mu je da ne može da dobije više od dvesta grama. Objasnila mu je i zašto, a Leonard je na to klimnuo glavom, kao da je sve razumeo.

Ijan Makjuan

Odlomak iz romana „Nedužan“; s enleskog preveo Vladimir D. Janković. Čarobna knjiga, Beograd 2020.