Petrinović: Da li stvarnost, zbilja, nadmašuje naše sposobnosti?

Autentični i osobeni glas ovog novosadskog prozaiste, koji pratimo kroz pripadajuće nam decenije i o čemu svedoče i prethodne njegove knjige (“Tkivo, opsene”, “Izveštaj anđela”, “Pred vratima raja”, “Poslednji tumač simetrije”, “Almaški krugovi lečenih alkoholičara...) nastavlja da postavlja pitanja o smislu i suštini – ili bolje reći: kontekstu? - života. Ali, i o smislu pisanja kao tumačenja sveta (simetrije), o prozi kao univerzalnom širiranom kodu, sa ključem ili bez njega...

- Počesto danas zastanem, posle više decenija dramatičnih, verovatno ne uveh svrsishodnih i racionalnih, promena u kojima se svet našao, zastanem da bih pomislio kako i zašto sam odlučio da učestvujem u toj velikoj itekako svesnoj pustolovini pisanja i pričanja o stvarnom svetu. Zašto nikad nije zgasla očajnička potreba za smislom, za istinom, za svedočenjem, baš u proznom obliku, o toj i takvoj stvarnosti – zapitao se odmah i sam tvorac siintagme “popravljač ogledala” (tj. stvarnosti)?

- Naravno da je reč o promenama. Kada sam pisao svoje prve priče pomišljao sam kako sam na tragu budućeg romana koji će menjati svet, ne samo svet književnosti već koji će poetičkom istinom promeniti stvarnost, promeniti zbilju života, učiniti da svet postane mnogo bolje mesto življenja, ispunjenije smislom i razlozima postojanja. I ma koliko da sam bežao u neku vrstu umetničkog eskapizma, nisam baš uspevao da se oslobodim onoga što nazivamo stvarnošću. A i kako bih, na koji način?     Kasnije, suočen sa nekom vrstom traumatične zbilje, stvarnosti sa kojom društveni roman ne uspeva da izađe za kraj, često sam se vraćao svojevrsnoj anatomiji stvarnosti za koju je jedan pisac rekao da od nje pamet staje, da ona dovodi do besa i da te je na kraju jednostavno sramota što ti je mašta tako siromašna. Da, konačno, rekao je da stvarnost, zbilja, nadmašuje naše sposobnosti.    

Ali to nije poraz, ta nemogućnost da se ovaploti društveni roman, naprotiv to što nadmašuje moje sposobnosti postajalo je razlog da se još uvek krećem tim tajanstvenim putevima istraživanja i propitivanja psihološke stvarnosti i ljudskog društva. I tako će roman postati upravo to, sve ono čime se romanopisac mora da bavi.

I još nešto mnogo više, pisanje je tako postalo stvar lične slobode, oslobađanje od društvenih zabluda i utopijskih projekata, nekog kolektivnog ujednačavanja mišljenja, pisanje je tako davanje smisla i nade za preživljavanje individualnog.  

Ali, i preuzimanje odgovornosti romanopisca?

- Pouzdano, traganje za poetskom istinom je uvek uznemiravajuće i razorno, ali u konačnom zbiru treba da predstavlja novu obnovu realnog sveta. Nova odgovornost romanopisca, ili onih koji pretenduju na to zvanje, odgovornost za ono što piše ponajviše se vidi u činjenici da ta prozna istina treba da uznemirava sve one koji bi hteli da zakuju svet u neko konačno rešenje, u dati model, da ukoče život i promene.

Pisati knjige, objavljivati ih, danas... Neki (autoriteti) kažu da je to (ne)ozbiljno?

- Današnje izdavačko i knjižarsko stanje, kao i samu instituciju  ozbiljnog pisanja, vidim pre svega nalik na neko selo u bilo kom delu naše zemlje koje je nekad bilo idilično, a sada razoreno šoping molovima, nekakvim nazovi velikim industrijskim projektima, rasporeno i opustošeno putevima pogodnim za crne yipove koji služe u borbene svrhe. Taj osiromašeni centar sela ozbiljne književnosti okružen je kloniranim zgradurinama masovne zabave, palatama žanrovske književnosti u kojima vladaju večna ljubav, seks, zavere, razvodi, plač i konačna sreća, ubistva i muškarčine i zgodni objekti želja. U osiromašenom i izolovanom centru sela žive usamljeni ozbiljni pisci pokušavajući da odole zubu pošasti.

Pisanje romana danas iziskuje od pisca neki gotovo očajnički otpor svemu tome toj pošasti, i sasvim izvesno, beskrajno poverenje, isključivo poverenje u svoje daleke svrhe i budući smisao.     

Robni, hibridni, tržišni mehanizam uporno slavi svojevrsna čudovišta umetnosti. Gde god mu je dopušteno, a dopušteno mu je na sve strane, ti mehanizmi čine sve da omalovaže i ocrne prave umetnike, da gde god je moguće zadave, zakopaju, svaki živi i kritički izraz stvarnosti. Da preko svih raspoloživih medijskih i izdavačkih centara narodu, čitaocima i slušaocima propagiraju i plasiraju opijum imbecilnosti.

Kakvi su to junaci koji u tvom novom romanu popravljaju ogledalo, odnosno stvarnost?

- “Popravljač ogledala” je pre svega je duga priča o društvenoj izopštenosti, o uklanjanju svega onog što bi na bilo koji način trebalo da predstavlja klicu ili kočnicu budućih promena, u kome junaci bivaju izloženi tragičnoj izolaciji, nerazumevanju i svesnoj ignoranciji. Ti mehanizmi izopštavanja ponekad nose ideološku, političku, književno poetičku, gradsku, partijsku ili čak porodičnu masku, ali uvek su isti. Na udaru tog izopštenja, tog društvenog isključenja, te svesne manipulacije i udaljavanja u romanu “Popravljač ogledala” naći će se tvorac srpskog realističkog romana Jakov Ignjatović, zatim slavljeni pesnički bard jedne epohe koju smo nazivali komunističkom, Stevan Pavlović, i neka vrsta novog sanjara koji bi da bude biograf, a ne uspeva, koji jedino otkriva svoje razarajuće detinjstvo, koji bi da naslika sadašnje društvo kao u ogledalu, a ne ume, koji ne uspeva da zasnuje čvrstu kuću pripadništva. To su samo konture. 

Đorđe Pisarev