O knjizi: Probna faza Tomasa Pinčona

Pinčon je poznat po neobičnom, često otkačenom i duhovitom stilu, složenoj naraciji, i postmodernističkim poigravanjem sa tekstom. Pinčon je počeo kao Nabokovljev student na Kornelu, kasnije je služio u američkoj mornarici, a već sredinom šezdesetih prošlog veka počeo je da profesionalno živi od pisanja, i od tada se potpuno povukao iz javnog života, do te mere da ne postoji nijedna njegova fotografija nastala posle tog perioda. (Zanimljivo je da se u međuvremeno jednom pojavio u epizodi “Simpsonovih”, ali je njegov lik u crtaću nosio kesu preko glave.)

Radnja “Probne faze” je smeštena u Njujork s početka milenijuma, dok su još Kule bliznakinje dominirale pejzažem Menhetna. Glavna junakinja je Maksina Tarnou, razvedena majka dvoje dece, koja drži agenciju za istraživanje prevara na Menhetnu, nosi “beretu” u torbici, i ne uspeva da sasvim raskrsti s bivšim mužem.

U pokušaju da razotkrije šta se nalazi iza sumnjivih sajber mahinacija, Maksin se upliće u bezbroj zavera koje deluju sve opasnije, i uključuju mnoge rubne društvene pojave koje su obeležile početak milenijuma – od ranih početaka hakerske kulture i dubokog veba do sumnjivog novca koji se prebacuje preko havale, i piraterije.

Neki od kritičara pronalaze u “Probnoj fazi” elemente nasleđa “gonzo” novinarstva koje je popularisao Hanter S. Tomson u svojim reportažama u kojima se vodio starim geslom Foknera “da je fikcija obično najbolja istina”, pa je osovinu njegovih tekstova, kao i u Pinčonovoj knjizi, činio lični doživljaj protagoniste, označen samoironijom, satirom i oštrom društvenom kritikom.

On je režiser dokumentaraca koji je devedesetih počeo kao video-pirat, išao je u bioskope sa pozajmljenom video-kamerom da sa ekrana snima nove filmove, a onda je to presnimavao na kasete koje je prodavao na ćoškovima za dolar, ponekad dva, ako bi mu se učinilo da će da mu prođe, i često bi ostvario profit pre nego što prođe prvi vikend prikazivanja filma. Kvalitet snimaka nije bio neki, bučni posetioci bioskopa su donosili hranu u šuštavim papirnim kesama i ustajali u pola filma i zaklanjali objektiv, i to često na po nekoliko minuta. Ni Reg nije uvek čvrsto držao kameru, tako da je ekran često lutao po kadru, ponekad sporo i nestvarno, a ponekad ošamućujuće naglo. Onda je Reg otkrio zum na video-kameri, pa je usledilo mnogo zumiranja i odzumiranja, mora se reći bez nekog posebnog razloga, fokusirao se na detalje ljudske anatomije, na statiste u masovnim scenama, na opasne automobile u saobraćaju, i tako dalje.

Dijalozi “Probne faze” pisani su kao da su od početka zamišljeni da budu scenario skupog mejnstrim trilera – to je ponekad dobro (duhovite replike, brze razmene ideja), a ponekad i ne tako sjajno (rapidna izmena ispraznih rečenica koje se sve više množe, i sve manje nešto znače). S druge strane, pomenuta hiper-rečitost svakako jeste namerna: knjiga je možda pisana klasičnim suvim, blagoironičnim stilom koji se oslanja i na nasleđe tvrdih američkih krimića kakve su pisali Rejmond Čendler ili Džejms Kejn, ali sa dodatnim ubrzanjem novog doba u kojoj je svaka rečenica prekrcata informacijama, duhovitim citatima i referencama (brojnim do te mere da se na kraju knjige nalazi rečnik manje poznatih pojmova i izraza).

Nastasja Pisarev