Nove knjige

Božidar Karađorđević, po ocu Đorđu praunuk Karađorđev, a po majci Sarki unuk Miše Anastasijevića, rodio se u Parizu 1861, u Gradu svetlosti je živeo, radio i umro 1908. godine, bio u njemu poznat i cenjen, dok se u Srbiji, zbog dinastičkih borbi okončanih tek takozvanim Majskim prevratom i ubistvom poslednjeg Obrenovića 1903. godine – o njemu sve to vreme praktično nije ništa ni govorilo ni pisalo, iako će pohoditi ove krajeve, istina pod drugim imenom, i u francuskim novinama objavljivati  zabeleške iz Srbije, Dalmacije i Bosne, Crne Gore, kao i sa Svete gore. Odmah po stupanju kralja Petra na presto, na svečanost kraljevog krunisanja, Božidar dolazi u Beograd, sada pod svojim pravim imenom, kao bliski kraljev rođak , ali i kao dopisnik lista „Figaro”.  Pet godina kasnije umreće od tifusne groznice.

Tokom 1897. boravio je Božidar Karađorđević sedam meseci u Indiji. Utiske sa tog dalekog putovanja objavio je pod naslovom „Notes sur l'Inde”, što će na koncu ostati i jedini njegov putopis objavljen u zasebnoj knjizi. Knez je za „Notes...” napisao i predgovor u kome kaže da je na put krenuo iz Londona, gde je prethodno dobio i pročitao mnoge engleske publikacije u kojima su izneti statistički i drugi informativni podaci o engleskoj kolonijalnoj upravi u Indiji, prema kojima, naravno, „zahvaljujući mudroj i brižnoj upravi”, sve cveta, nema više ni kuge, ni gladi, ni bede.

Međutim, Karađorđevića su brojni „detalji” te i takve engleske uprave zapravo mnogo više ogorčile nego oduševile, poput privilegovanog položaja Engleza - i stranaca uopšte - u odnosu na domicilno stanovništvo. „Zapisi o Indiji” bile su iste godine prevedeni i na engleski jezik, a na srpskom su pojedini odlomci objavljeni 1933. godine u „Vremenu”, da bi tek sada u celosti bili publikovani. Nije, inče, zgoreg napomenuti da je promocija „Zapisa o Indiji” zakazana za sredu, 19. jun, u 19 časova u Matici srpskoj.

U potrazi za smislom

U izdanju NNM Studio Production izašla je knjiga mladog autora Miloša Doroškog „Ovnova glava i veprov zub“. Miloš Doroški (1987, Novi Sad) je studirao geografiju i gastronomiju, a bavio se i pisanjem scenarija. Probio se kao gejm dizajner, a sada radi kao narrative designer za studio Electronic Arts u Indiji. „Ovnova  glava i veprov zub”  mu je prvi roman.  U jasnoj smeni scena, i u brzim dijalozima, ovaj roman se u dobroj meri oslanja na filmski jezik, što mu pomaže da i pored okretanja ka “ozbiljnijim” temama pronalaženja ličnog smisla i prave ljubavi u pustom urbanom pejzažu i dalje ostane veoma pitak za čitanje. Zabavna je i metatekstualna igrarija autora na početku romana, koja omogućava čitanje u ključu izvrtanja konvencija holivudskih romantičnih komedija.

Iako je knjiga krajnje savremena, i čvrsto ukotvljena u koordinatama svog vremena, pisana iz pozicije milenijalca na pragu tridesete, čini se ipak da je jasno da mladi uvek tragaju za istim, i da tu suštinu ne menja ni informatička revolucija, niti nezaustavljiva globalizacija. Petar Janjatović tako bez problema direktno poredi generaciju naratora sa svojim, ipak nešto starijim bejbi bumerima: “Iako glavni lik četiri decenije kasnije u istim tim, kasnim dvadesetim godinama, piše dobro plaćene filmske kritike, ležerno sa ženskom iz Njujorka ide avionom na odmor u Rim, neobuzdano divlja po trendi klubovima i uopšte ’puši, pije, tulumari i guta pilule’, muči ga ista stvar. A to je večita potraga za ljubavlju koja se tako često fokusira na nešto teško dostižno”.

Univerzalnost romana potvrđuje i obilje referenci iz kulture (od klasičnog “Praznika u Rimu” preko štoseva Stiva Kugana i Džorya Karlina do citata iz “Kuma”, “Prijatelja”, pa čak i “Matriksa”) čiji je jedini zajednički imenitelj kvalitet, a ne to što su vremenski vezani za jednu ili drugu generaciju.  adoman Kanjevac knjigu Doroškog karakteriše kao savremenu ljubavnu priču mladog i duhovitog pisca: “Ovaj akcioni, avanturistički roman, koji je neka vrsta omaža filmskoj umetnosti, čita se lako, bez predaha, pre svega zato što njegova struktura ima osobine koje ima dobar filmski scenario: uzbudljivost, neizvesnost, dobar zaplet i glavnog junaka kome nedostaju ljubav, nežnost i tačka oslonca u potrazi za smislom.“

Brevijar slobode i duha

U netom objavljenoj knjizi „Pisma bez adrese III”, koja zaokružuje trilogiju ovenčanu Nagradom „Grigorije Božović”, Milovana Danojlića, između ostalog, ocenjuje da su „nesrećne reči, prinuđene da izražavaju ono što ne sadrže i u šta ne veruju”. „Reči su u težem položaju od obespravljenih i porobljenih ljudi: surovo eksploatisane od moćnika, u nemogućnosti da se brane, iznakažene po proročanstvu iz Orvelovih romana“, veli Danojlić, uz napomenu da je „iskušenje bekstva trajni izazov ljudske vrste”. „Svako bi, kad bi imao kud. Tom zovu ne valja davati konkretne povode i racionalna opravdanja. Pogonska snaga najnovije bežanije je – očaj“.

Inače Danojlić je generalno u ovim „Pismim” nastojao da u formi kratkih ogleda izabrani predmet  - a teme su raznolike – analitički produbi do njegove skrivene suštine, kako bi posredno uspostavio i širu predstavu njegovog postojanja i značenja. Raskošnog jezika i, kako ocenjuje kritika, „uzornog stila, koji, i kad uzima na sebe nešto od pamfletske forme i načina, ne prestaje da pleni čistim zvukom i jasnom slikom, izbrušenom misli i svedenom porukom”, „Pisma bez adrese” predstavljaju svojevrsni brevijar slobode duha, nezavisnosti misli i stava, lepote govora, moralne postojanosti, zavičajne prisnosti i rodoljubive odlučnosti. Dakle, onih vrednosti kojima je uvek vreme i koje nikada ne prestaju.

M.S. i N.Psv.