Нове књиге

Божидар Карађорђевић, по оцу Ђорђу праунук Карађорђев, а по мајци Сарки унук Мише Анастасијевића, родио се у Паризу 1861, у Граду светлости је живео, радио и умро 1908. године, био у њему познат и цењен, док се у Србији, због династичких борби окончаних тек такозваним Мајским превратом и убиством последњег Обреновића 1903. године – о њему све то време практично није ништа ни говорило ни писало, иако ће походити ове крајеве, истина под другим именом, и у француским новинама објављивати  забелешке из Србије, Далмације и Босне, Црне Горе, као и са Свете горе. Одмах по ступању краља Петра на престо, на свечаност краљевог крунисања, Божидар долази у Београд, сада под својим правим именом, као блиски краљев рођак , али и као дописник листа „Фигаро”.  Пет година касније умреће од тифусне грознице.

Током 1897. боравио је Божидар Карађорђевић седам месеци у Индији. Утиске са тог далеког путовања објавио је под насловом „Нотес сур л'Инде”, што ће на концу остати и једини његов путопис објављен у засебној књизи. Кнез је за „Нотес...” написао и предговор у коме каже да је на пут кренуо из Лондона, где је prеthodno добио и прочитао многе енглеске публикације у којима су изнети статистички и други информативни подаци о енглеској колонијалној управи у Индији, према којима, наравно, „захваљујући мудрој и брижној управи”, све цвета, нема више ни куге, ни глади, ни беде.

Међутим, Карађорђевића су бројни „детаљи” те и такве енглеске управе заправо много више огорчиле него одушевиле, попут привилегованог положаја Енглеза - и странаца уопште - у односу на домицилно становништво. „Записи о Индији” биле су исте године преведени и на енглески језик, а на српском су поједини одломци објављени 1933. године у „Времену”, да би тек сада у целости били публиковани. Није, инче, згорег напоменути да је промоција „Записа о Индији” заказана за среду, 19. јун, у 19 часова у Матици српској.

У потрази за смислом

У издању NNM Студио Продуцтион изашла је књига младог аутора Милоша Дорошког „Овнова глава и вепров зуб“. Милош Дорошки (1987, Нови Сад) је студирао географију и гастрономију, а бавио се и писањем сценарија. Пробио се као гејм дизајнер, а сада ради као narrative десигнер за студио Елецтрониц Артс у Индији. „Овнова  глава и вепров зуб”  му је први роман.  У јасној смени сцена, и у брзим дијалозима, овај роман се у доброј мери ослања на филмски језик, што му помаже да и поред окретања ка “озбиљнијим” темама проналажења личног смисла и праве љубави у пустом урбаном пејзажу и даље остане веома питак за читање. Забавна је и метатекстуална играрија аутора на почетку романа, која омогућава читање у кључу извртања конвенција холивудских романтичних комедија.

Иако је књига крајње савремена, и чврсто укотвљена у координатама свог времена, писана из позиције миленијалца на прагу тридесете, чини се ипак да је јасно да млади увек трагају за истим, и да ту суштину не мења ни информатичка револуција, нити незаустављива глобализација. Петар Јањатовић тако без проблема директно пореди генерацију наратора са својим, ипак нешто старијим бејби бумерима: “Иако главни лик четири деценије касније у истим тим, касним двадесетим годинама, пише добро плаћене филмске критике, лежерно са женском из Њујорка иде авионом на одмор у Рим, необуздано дивља по тренди клубовима и уопште ’пуши, пије, тулумари и гута пилуле’, мучи га иста ствар. А то је вечита потрага за љубављу која се тако често фокусира на нешто тешко достижно”.

Универзалност романа потврђује и обиље референци из културе (од класичног “Празника у Риму” преко штосева Стива Кугана и Džorya Карлина до цитата из “Кума”, “Пријатеља”, па чак и “Матрикса”) чији је једини заједнички именитељ квалитет, а не то што су временски везани за једну или другу генерацију.  адоман Кањевац књигу Дорошког карактерише као савремену љубавну причу младог и духовитог писца: “Овај акциони, авантуристички роман, који је нека врста омажа филмској уметности, чита се лако, без предаха, пре свега зато што његова структура има особине које има добар филмски сценарио: узбудљивост, неизвесност, добар заплет и главног јунака коме недостају љубав, нежност и тачка ослонца у потрази за смислом.“

Бревијар слободе и духа

У нетом објављеној књизи „Писма без адресе ИИИ”, која заокружује трилогију овенчану Наградом „Григорије Божовић”, Милована Данојлића, између осталог, оцењује да су „несрећне речи, принуђене да изражавају оно што не садрже и у шта не верују”. „Речи су у тежем положају од обесправљених и поробљених људи: сурово експлоатисане од моћника, у немогућности да се бране, изнакажене по пророчанству из Орвелових романа“, вели Данојлић, уз напомену да је „искушење бекства трајни изазов људске врсте”. „Свако би, кад би имао куд. Том зову не ваља давати конкретне поводе и рационална оправдања. Погонска снага најновије бежаније је – очај“.

Иначе Данојлић је генерално у овим „Писмим” настојао да у форми кратких огледа изабрани предмет  - а теме су разнолике – аналитички продуби до његове скривене суштине, како би посредно успоставио и ширу представу његовог постојања и значења. Раскошног језика и, како оцењује критика, „узорног стила, који, и кад узима на себе нешто од памфлетске форме и начина, не престаје да плени чистим звуком и јасном сликом, избрушеном мисли и сведеном поруком”, „Писма без адресе” представљају својеврсни бревијар слободе духа, независности мисли и става, лепоте говора, моралне постојаности, завичајне присности и родољубиве одлучности. Дакле, оних вредности којима је увек време и које никада не престају.

М.С. и Н.Псв.