NATAŠA BUNDALO MIKIĆ, KNJIŽEVNICA Poezija je lek

Priznali ste da se dobro osećate „zarobljeni u koži jedne pesnikinje“. Znači li to da će roman „Lakovane bele cipele“ ostati usamljen u Vašoj bibliografiji?

– Ove godine je tačno decenija od objavljivanja moje prve knjige poezije. Tokom studiranja na novosadskom Filozofskom fakultetu, na Odseku za srpsku književnost i jezik, nisam puno pisala, pogotovo ne poeziju. Mnogo više sam čitala, iščitavala, proučavala, bavila se pre svega domaćim piscima i koračala akademskim književnim stazama. Na kraju sam krenula putem bibliotekarstva, koje ima posebno mesto u mom srcu i doživljavam je kao pravu nauku. Tako sam spojila dve ljubavi: pisanje i biblioteku a u svemu je osnova jedna - knjiga. Pomenuti roman,„Lakovane bele cipele”, usledio je nakon te prve knjige poezije. Smatram ga značajnim jer je prvi. Ipak, u pesničkoj koži mi je manje tesno. Sve je lepršavije i kada tako ne deluje. Zato se od detinjstva ne treba nikad sasvim odmaći. Samo tako možemo čisto prigrliti poetsku reč i iskreno je razumeti. 

Poezija je ključ svih saznanja o svetu koji je oko nas i predstavlja veliku svečanost i lepotu. Potrebna je svetu i svet je potreban njoj. I zato neprestano radim na svom pesničkom izrazu jer ne želim da moji stihovi budu tek bljesak trenutne sopstvene tišine. S druge strane, ne verujem da ću ostati na samo jednom romanu. Proteklih meseci došla sam do neke vrlo zanimljive građe za prozu koja je u planu ali ne želim da žurim ni sa pisanjem ni sa objavljivanjem.

Drainac je verovao da poezija ima snagu da leči, a Đogo i danas veruje u “posebnu pesničku misiju”. Šta je to, po Nataši Bundalo Mikić, što pesnik može da ponudi savremenom čitaocu?

– Poezija jeste lek i pesnik mislim da zaista ima svoju misiju i dan danas, ma koliko to možda nekom smešno zvučalo u ovom vremenu i veku u kom se nalazimo. Crnjanski je u jednom od svojih poslednjih intervjua 1975. godine, rekao da je poezija izvan korisnosti, da je ona nešto izvanredno, da ima melodiju i ideju. Verujem da poezija ima sve i da je ona sama po sebi sve. Savremeni čitaoci, čemu su svedoci i kolege u bibliotekama, retko posežu za poezijom i samo posebni vole da je čitaju. 

Poezija se danas više piše nego što se čita, ali to ne obeshrabruje. Jer smatram da pesnik može savremenom čitaocu da ponudi mnogo, jer ima sposobnost da izrazi duboke i kompleksne emocije na način koji čitaoce pokreće i omogućava im da se identifikuju s pročitanim. Savremeni pesnici mogu ponuditi čitaocima ne samo poezuju kao umetničku formu, već i duboke uvide u svakodnevne izazove i tragedije savremenog života, istovremeno nudeći i utehu i inspiraciju. Pesničke slike i metafore mogu pomoći čitaocu da nađe dublje značenje u svetu koji deluje tako haotično. Pesnici su umetnici koji koriste jezik kao sredstvo lepote, a u vremenima u kojima su dominantni kratki i direktni objašnjivači, poput postova na društvenim mrežama, poetski tekstovi, sa svojim ritmovima, zvukovima, stilom i dubokim značenjem, mogu ponuditi prostor za estetsko uživanje.  Verujem da je oduvek bilo i biće nade za pravu poeziju samo je potrebno malo strpljenja i mnogo duše da ona neprekidno živi.

Mesto knjige u svakodnevnom životu današnjih devojčica i dečaka ugrožavaju brzi i zavodljivi mediji, nove tehnologije, društvene mreže… Da li ste ipak optimista kada razmišljate o perspektivi knjige? 

– Ovo je veoma važno i aktuelno pitanje. Slažem se da savremeni mediji, nove tehnologije i društvene mreže imaju veliki uticaj na život dece i mladih, jer život kakav poznajemo u tzv. modernom svetu danas je nemoguće zamisliti bez interneta, i ta tzv. generacija Z, rođeni nakon 1995. godine, u odnosu na sve prethodne, prosto je odrastala uz „mreže” tako da se može reći da je sve to skretanje njihove pažnje sa tradicionalnih oblika kulture kao što su knjige. Međutim, smatram da optimizam u vezi sa budućnošću knjige može postojati iz nekoliko razloga. Prvo, iako su društvene mreže i nove tehnologije veoma prisutne u životima mladih, mnogi od njih i dalje imaju potrebu za dubljim, kreativnim i kritičkim razmatranjem, što knjige savršeno pružaju. Postoje mnogi primeri gde društvene mreže i nove tehnologije, kao što su elektronske knjige, audio knjige ili čitalačke aplikacije, u stvari pomažu da knjiga bude pristupačnija i popularnija, čineći je dostupnom široj publici. 

Takođe, uz razvoj interneta, pojavila su se i brojna onlajn čitanja, klubovi knjiga, stranice kao i platforme gde ljudi mogu da razmenjuju preporuke, što može podstaći interesovanje za čitanje. Važno je napomenuti da neki roditelji i nastavnici aktivno rade na tome da mladima ponude knjige koje su ne samo obrazovne, već i zabavne, tako da postoji stalni napor da se prevaziđe konkurencija novih medija. O bibliotekarima i bibliotekama da ne govorimo koliko mnogo rade i zanimljivim sadržajima i radionicama, pogotovo u Novom Sadu uspevaju da zainteresuju decu  različitog uzrasta. Takav pristup u motivisanju dece je vrlo dragocen. 

U tom smislu, optimizam može biti opravdan, jer su knjige i dalje neiscrpan izvor znanja, inspiracije i mašte koji ima potencijala da privuče nove generacije čitalaca. Iako su nove tehnologije neizbežne i uvek će imati uticaja, verujem da će knjige nastaviti da imaju svoje mesto u životima mladih, jer su oni koji se zaista posvete čitanju obogaćeni na dubljem nivou koji tehnologija ne može lako zameniti.

 Pod okriljem Društva novosadskih književnika nedavno je „izgrađen“ još jedan Novi duhovni most – ovoga puta između Novog Sada i poljskog grada Torunja. Da li je ova edicija, koju potpisujete kao kourednik, ispunila očekivanja? I koji se novi mostovi u budućnosti još mogu očekivati?

Društvo novosadskih književnika je vrlo aktivno u poslednjih šest godina na novosadskoj književnoj sceni i samim tim je i važno napomenuti da izdavačka delatnost broji 25 publikacija. Posebno važna edicija je edicija „Novi duhovni most” koju čini do sada osam objavljenih knjiga. Ove antologije, zapravo pesničke zbornike, odlikuje mutlikulturalnost i višejezičnost savremene lirike i u njima su srazmerno zastupljene i prevedene pesme članova, pre svega pesnika, partnerskih društava u inostranstvu i članova, prvenstveno pesnika Društva novosadskih književnika. Osim poslednjeg pomenutog sa gradom Torunjom u Poljskoj, u ovoj ediciji, da tako kažem, izgrađeni su pesnički mostovi sa Temišvarom, Bratislavom, Budimpeštom, Nižnjim Novgorodom, Barijem, Skopljem i Nicom. 

Poezija putuje i pesme naše traju, razmenjuju se, prožimaju i predivno zvuče na svim tim jezicima. Kao jedan od osnivača Društvan novosadskih književnika, sekretar i jedan od priređivača i lektora svih DNK knjiga, iskreno se radujem svim ovim projektima kojima smo pristupali sistematično, predano i posvećeno. Na tom tragu su i planovi i aktivnosti koje čekaju DNK u toku 2025. godine, poput pripreme zajedničke antologije sa pesnicima iz Istanbula. Nikako tu ne bih stavila tačku i mislim da naši čitaoci mogu da budu zadovoljni ovim lepim publikacijama koliko je i naša radost i zadovoljstvo kada su nastajale. Vraćamo i dajemo Novom Sadu kvalitetnu literaturu koja će trajati kroz vreme.

 Miroslav Stajić