НАТАША БУНДАЛО МИКИЋ, КЊИЖЕВНИЦА Поезија је лек

Признали сте да се добро осећате „заробљени у кожи једне песникиње“. Значи ли то да ће роман „Лаковане беле ципеле“ остати усамљен у Вашој библиографији?

– Ове године је тачно деценија од објављивања моје прве књиге поезије. Током студирања на новосадском Филозофском факултету, на Одсеку за српску књижевност и језик, нисам пуно писала, поготово не поезију. Много више сам читала, ишчитавала, проучавала, бавила се пре свега домаћим писцима и корачала академским књижевним стазама. На крају сам кренула путем библиотекарства, које има посебно место у мом срцу и доживљавам је као праву науку. Тако сам спојила две љубави: писање и библиотеку а у свему је основа једна - књига. Поменути роман,„Лаковане беле ципеле”, уследио је након те прве књиге поезије. Сматрам га значајним јер је први. Ипак, у песничкој кожи ми је мање тесно. Све је лепршавије и када тако не делује. Зато се од детињства не треба никад сасвим одмаћи. Само тако можемо чисто пригрлити поетску реч и искрено је разумети. 

Поезија је кључ свих сазнања о свету који је око нас и представља велику свечаност и лепоту. Потребна је свету и свет је потребан њој. И зато непрестано радим на свом песничком изразу јер не желим да моји стихови буду тек бљесак тренутне сопствене тишине. С друге стране, не верујем да ћу остати на само једном роману. Протеклих месеци дошла сам до неке врло занимљиве грађе за прозу која је у плану али не желим да журим ни са писањем ни са објављивањем.

Драинац је веровао да поезија има снагу да лечи, а Ђого и данас верује у “посебну песничку мисију”. Шта је то, по Наташи Бундало Микић, што песник може да понуди савременом читаоцу?

– Поезија јесте лек и песник мислим да заиста има своју мисију и дан данас, ма колико то можда неком смешно звучало у овом времену и веку у ком се налазимо. Црњански је у једном од својих последњих интервјуа 1975. године, рекао да је поезија изван корисности, да је она нешто изванредно, да има мелодију и идеју. Верујем да поезија има све и да је она сама по себи све. Савремени читаоци, чему су сведоци и колеге у библиотекама, ретко посежу за поезијом и само посебни воле да је читају. 

Поезија се данас више пише него што се чита, али то не обесхрабрује. Јер сматрам да песник може савременом читаоцу да понуди много, јер има способност да изрази дубоке и комплексне емоције на начин који читаоце покреће и омогућава им да се идентификују с прочитаним. Савремени песници могу понудити читаоцима не само поезују као уметничку форму, већ и дубоке увиде у свакодневне изазове и трагедије савременог живота, истовремено нудећи и утеху и инспирацију. Песничке слике и метафоре могу помоћи читаоцу да нађе дубље значење у свету који делује тако хаотично. Песници су уметници који користе језик као средство лепоте, а у временима у којима су доминантни кратки и директни објашњивачи, попут постова на друштвеним мрежама, поетски текстови, са својим ритмовима, звуковима, стилом и дубоким значењем, могу понудити простор за естетско уживање.  Верујем да је одувек било и биће наде за праву поезију само је потребно мало стрпљења и много душе да она непрекидно живи.

Место књиге у свакодневном животу данашњих девојчица и дечака угрожавају брзи и заводљиви медији, нове технологије, друштвене мреже… Да ли сте ипак оптимиста када размишљате о перспективи књиге? 

– Ово је веома важно и актуелно питање. Слажем се да савремени медији, нове технологије и друштвене мреже имају велики утицај на живот деце и младих, јер живот какав познајемо у тзв. модерном свету данас је немогуће замислити без интернета, и та тзв. генерација З, рођени након 1995. године, у односу на све претходне, просто је одрастала уз „мреже” тако да се може рећи да је све то скретање њихове пажње са традиционалних облика културе као што су књиге. Међутим, сматрам да оптимизам у вези са будућношћу књиге може постојати из неколико разлога. Прво, иако су друштвене мреже и нове технологије веома присутне у животима младих, многи од њих и даље имају потребу за дубљим, креативним и критичким разматрањем, што књиге савршено пружају. Постоје многи примери где друштвене мреже и нове технологије, као што су електронске књиге, аудио књиге или читалачке апликације, у ствари помажу да књига буде приступачнија и популарнија, чинећи је доступном широј публици. 

Такође, уз развој интернета, појавила су се и бројна онлајн читања, клубови књига, странице као и платформе где људи могу да размењују препоруке, што може подстаћи интересовање за читање. Важно је напоменути да неки родитељи и наставници активно раде на томе да младима понуде књиге које су не само образовне, већ и забавне, тако да постоји стални напор да се превазиђе конкуренција нових медија. О библиотекарима и библиотекама да не говоримо колико много раде и занимљивим садржајима и радионицама, поготово у Новом Саду успевају да заинтересују децу  различитог узраста. Такав приступ у мотивисању деце је врло драгоцен. 

У том смислу, оптимизам може бити оправдан, јер су књиге и даље неисцрпан извор знања, инспирације и маште који има потенцијала да привуче нове генерације читалаца. Иако су нове технологије неизбежне и увек ће имати утицаја, верујем да ће књиге наставити да имају своје место у животима младих, јер су они који се заиста посвете читању обогаћени на дубљем нивоу који технологија не може лако заменити.

 Под окриљем Друштва новосадских књижевника недавно је „изграђен“ још један Нови духовни мост – овога пута између Новог Сада и пољског града Торуња. Да ли је ова едиција, коју потписујете као коуредник, испунила очекивања? И који се нови мостови у будућности још могу очекивати?

Друштво новосадских књижевника је врло активно у последњих шест година на новосадској књижевној сцени и самим тим је и важно напоменути да издавачка делатност броји 25 публикација. Посебно важна едиција је едиција „Нови духовни мост” коју чини до сада осам објављених књига. Ове антологије, заправо песничке зборнике, одликује мутликултуралност и вишејезичност савремене лирике и у њима су сразмерно заступљене и преведене песме чланова, пре свега песника, партнерских друштава у иностранству и чланова, првенствено песника Друштва новосадских књижевника. Осим последњег поменутог са градом Торуњом у Пољској, у овој едицији, да тако кажем, изграђени су песнички мостови са Темишваром, Братиславом, Будимпештом, Нижњим Новгородом, Баријем, Скопљем и Ницом. 

Поезија путује и песме наше трају, размењују се, прожимају и предивно звуче на свим тим језицима. Као један од оснивача Друштван новосадских књижевника, секретар и један од приређивача и лектора свих ДНК књига, искрено се радујем свим овим пројектима којима смо приступали систематично, предано и посвећено. На том трагу су и планови и активности које чекају ДНК у току 2025. године, попут припреме заједничке антологије са песницима из Истанбула. Никако ту не бих ставила тачку и мислим да наши читаоци могу да буду задовољни овим лепим публикацијама колико је и наша радост и задовољство када су настајале. Враћамо и дајемо Новом Саду квалитетну литературу која ће трајати кроз време.

 Мирослав Стајић