Mebijusove ingeniozne vizije budućnosti: Lik stvari koje će doći

U svetovima naučne fantastike, stripa, ilustracija i filma ime Mebijusa  (iliti Žana Žiroa, 1938-2012) sinonim je za čistu, nepatvorenu ingenioznost. Sve vezano za njega čudesno je i fascinantno, počev od egzotične biografije do gotovo šizofrene podele (ali i spoja) na Žiroa, crtača (kasnije i scenariste) kultnog vestern stripa “Bluberi”, i subverzivno razbarušenog Mebijusa, dve različite a autoritativne pojave koje su, svaka na svojoj “teritoriji”, stvorile relevantan i nezaobilazan opus koji je etalon kvaliteta kako za čitaoca tako i stvaraoce. Samostalno ili u saradnji sa drugim autorima, među kojima je, opet, najpoznatiji i najznačajniji Alehandro Žodorovski, Mebijus je uspeo da stvori/iscrta nadahnuti, inventivni vizuelni portret/profil budućnosti koji se raširio u sve horizonte popularne kulture s kraja 20. veka i u prvim decenijama 21. veka i, u svesti nekoliko generacija, postao model za “lik stvari koje će doći”. Svaka analiza naučnofantastičnih stripova i filmova, ilustracija i reklamnih plakata iz ovog perioda uverljivo će dokazati navedene teze.

Mebijusova verzija budućnosti prepuna je čudesne tehnologije (u skladu sa Klarkovim zakonom po kome se razvijena tehnologija ne razlikuje od magije) ali i slobodne, čiste i nedirnute prirode, mračnih tonova kao i vilinske lepote, mnogo haotičnosti i još više infantilnosti. Prepoznatljivi su njegovi impozantni svemirski brodovi kao i ogromni gradovi na bezbroj nivoa, njegovi astronauti hodaju pored božanstva i pretećih ili bezazlenih alijena, ljudske kreature uokolo šetkaju sa smešnim kapama i šeširima. Trivijalno i ezoterično, svakodnevno i krucijalno mešaju se jednako uspešno kao i sofisticirane filozofske aluzije sa gegovima. Pogled na bilo koji Mebijusov samostalni crtež ili kvadrat neke strip table otkriva njegov unikatni osećaj za sliku, za kompoziciju, celinu i detalj.

Sve pomenuto vidljivo je u drugom tomu Mebijusovih radova, naslovljenom sa “Metalne hronike - Haos”, koji sadrži mnoštvo samostalnih crteža i slika (namenjenih časopisima, koricama knjiga i njihovom ilustrovanju ili reklamnim kampanjama) kao i brojne skice iz Mebijusovih radnih beležnica i svezaka. Sav ovde skupljeni material svedoči o razvoju umetnikovih veština crtanja ali i gradnje slike, eksperimentima sa senčenjem i upotrebom crtica i tačaka te o korišćenju žanrovske ikonografije i njenom razvoju i transformisanju. Konačno, ilustracije su dokaz Mebijusove izuzetne sposobnosti da u samo jednom kvadratu stvori atmosferu i ispriča/sugeriše situaciju/priču. Njegov osećaj za narativnost kao i za začudno ostavlja znatiželjne posmatrače bez daha posebno kada pored gotove slike stoji haotično našarana skica. “Metalne hronike – Haos” daruju dragoceni uvid u stvaralački radionicu i sam proces nastajanja izuzetnog dela. 

Treći tom Mebijusovih dela „The Long Tomorrow – Slepa citadela“ sadrži danas već klasične prevratničke naučnofantastične stripove. Mebijus je 1975. bio deo ekipe koju je okupio Žodorovski s namerom da stvori filmsku adaptaciju naučnofantastičnog romana „Dina“ Frenka Herberta. Film je trebao da bude iskorak iz vizuelnih-scenarističkih-glumačkih-muzičkih obrazaca, na saradnju su pozvani izuzetni autori, od Mebijusa, Gigera, Orsona Velsa do Mika Džegera, grupe Pink Flojd i - Salvadora Dalija. U svoj toj kreativnoj gužvi Mebijus je upoznao Dena O’Banona (1946-2009, autor scenarija za film „Alien“ iz 1979) koji mu je pokazao skice za strip na kome je radio. Mebijus je, oduševljen pričom, zatražio pravo da je nacrta. Tako je nastao strip „The Long Tomorrow “ o marginalnom detektivu koga, u košmarnom mega-gradu, angažuje bogata klijentkinja za laki posao koji se, kako to biva, zakomplikuje. Ova parodija na tvrde krimiće, svojevrsna priprema za smotanog detektiva Džona Difula iz ciklusa o Inkalu, pleni atmosferom, enterijerima i haotičnom radnjom. Mebijusov frustrirani-agresivni-medijski grad-džungla budućnosti biće likovni temelj za film „Blejd raner“ Ridlija Skota (1982) i kiberpank roman Vilijema Gibsona „Neuromanser“ (1984). U sličnom okruženju dirigovanih masovnih neuroza razvija se i sledeći strip u albumu, priča bez reči „Rock City“. Naredni „svemirski“ i apokaliptički stripovi stilske su vežbe na prepoznatljive, neinventivnim trošenjem šablonizovane žanrovske teme koje Mebijus revitalizuje i nadograđuje potvrđujući da je vispreni pripovedač koji vešto koristi žanr, opštu kulturu i nadrealistički humor i apsurd.

 Ilija Bakić