Мебијусове ингениозне визије будућности: Лик ствари које ће доћи

У световима научне фантастике, стрипа, илустрација и филма име Мебијуса  (илити Жана Жироа, 1938-2012) синоним је за чисту, непатворену ингениозност. Све везано за њега чудесно је и фасцинантно, почев од егзотичне биографије до готово шизофрене поделе (али и споја) на Жироа, цртача (касније и сценаристе) култног вестерн стрипа “Блубери”, и субверзивно разбарушеног Мебијуса, две различите а ауторитативне појаве које су, свака на својој “територији”, створиле релевантан и незаобилазан опус који је еталон квалитета како за читаоца тако и ствараоце. Самостално или у сарадњи са другим ауторима, међу којима је, опет, најпознатији и најзначајнији Алехандро Жодоровски, Мебијус је успео да створи/исцрта надахнути, инвентивни визуелни портрет/профил будућности који се раширио у све хоризонте популарне културе с краја 20. века и у првим деценијама 21. века и, у свести неколико генерација, постао модел за “лик ствари које ће доћи”. Свака анализа научнофантастичних стрипова и филмова, илустрација и рекламних плаката из овог периода уверљиво ће доказати наведене тезе.

Мебијусова верзија будућности препуна је чудесне технологије (у складу са Кларковим законом по коме се развијена технологија не разликује од магије) али и слободне, чисте и недирнуте природе, мрачних тонова као и вилинске лепоте, много хаотичности и још више инфантилности. Препознатљиви су његови импозантни свемирски бродови као и огромни градови на безброј нивоа, његови астронаути ходају поред божанства и претећих или безазлених алијена, људске креатуре уоколо шеткају са смешним капама и шеширима. Тривијално и езотерично, свакодневно и круцијално мешају се једнако успешно као и софистициране филозофске алузије са геговима. Поглед на било који Мебијусов самостални цртеж или квадрат неке стрип табле открива његов уникатни осећај за слику, за композицију, целину и детаљ.

Све поменуто видљиво је у другом тому Мебијусових радова, насловљеном са “Металне хронике - Хаос”, који садржи мноштво самосталних цртежа и слика (намењених часописима, корицама књига и њиховом илустровању или рекламним кампањама) као и бројне скице из Мебијусових радних бележница и свезака. Сав овде скупљени материал сведочи о развоју уметникових вештина цртања али и градње слике, експериментима са сенчењем и употребом цртица и тачака те о коришћењу жанровске иконографије и њеном развоју и трансформисању. Коначно, илустрације су доказ Мебијусове изузетне способности да у само једном квадрату створи атмосферу и исприча/сугерише ситуацију/причу. Његов осећај за наративност као и за зачудно оставља знатижељне посматраче без даха посебно када поред готове слике стоји хаотично нашарана скица. “Металне хронике – Хаос” дарују драгоцени увид у стваралачки радионицу и сам процес настајања изузетног дела. 

Трећи том Мебијусових дела „The Лонг Tomorrow – Слепа цитадела“ садржи данас већ класичне превратничке научнофантастичне стрипове. Мебијус је 1975. био део екипе коју је окупио Жодоровски с намером да створи филмску адаптацију научнофантастичног романа „Дина“ Френка Херберта. Филм је требао да буде искорак из визуелних-сценаристичких-глумачких-музичких образаца, на сарадњу су позвани изузетни аутори, од Мебијуса, Гигера, Орсона Велса до Мика Џегера, групе Пинк Флојд и - Салвадора Далија. У свој тој креативној гужви Мебијус је упознао Дена О’Банона (1946-2009, аутор сценарија за филм „Алиен“ из 1979) који му је показао скице за стрип на коме је радио. Мебијус је, одушевљен причом, затражио право да је нацрта. Тако је настао стрип „The Лонг Tomorrow “ о маргиналном детективу кога, у кошмарном мега-граду, ангажује богата клијенткиња за лаки посао који се, како то бива, закомпликује. Ова пародија на тврде кримиће, својеврсна припрема за смотаног детектива Џона Дифула из циклуса о Инкалу, плени атмосфером, ентеријерима и хаотичном радњом. Мебијусов фрустрирани-агресивни-медијски град-џунгла будућности биће ликовни темељ за филм „Блејд ранер“ Ридлија Скота (1982) и киберпанк роман Вилијема Гибсона „Неуромансер“ (1984). У сличном окружењу диригованих масовних неуроза развија се и следећи стрип у албуму, прича без речи „Роцк City“. Наредни „свемирски“ и апокалиптички стрипови стилске су вежбе на препознатљиве, неинвентивним трошењем шаблонизоване жанровске теме које Мебијус ревитализује и надограђује потврђујући да је виспрени приповедач који вешто користи жанр, општу културу и надреалистички хумор и апсурд.

 Илија Бакић