Lana Bastašić na „Sofi“ u novosadskoj knjižari „Bulevar buks“: Žensko iskustvo kao ozbiljna tema

A sve ovo vreme mi je prošlo ludo, jer sam bila zatočena u Zagrebu, nisam mogla da izlazim iz zemlje. Sada kao da kreće polako normalan život, mada mi i to deluje možda preoptimistično – uvodne su reči Lane Bastašić izrečene na „Sofi“ u knjižari „Bulevar buks“ u Novom Sadu.

Festival „Sofa“ je ove godine bio posvećen savremenim spisateljicama regiona, a razgovor sa Lanom Bastašić vodila je Milijana Pejaković, o romanu „Uhvati zeca“, koji je ušao u najuži izbor za NIN-ovu, a dobio Evropsku nagradu za književnost.

- Nedavno sam imala scenu sa italijanskim izdavačem koji je hteo da promeni naslov. Oni inače vole da menjaju naslove. Kad sam ih pitala koji bi naslov dali, rekli su „Prijateljice iz zemlje čuda“. Zvučalo je kao crtani sa „Nikelodeona“. Uz veliko poštovanje, najelokventnije što sam mogla, odbila sam predlog. Rekla sam im da postoji razlog što se knjiga zove „Uhvati zeca“ i da to nije slučajno. Htela sam da se fokusiram na taj motiv, koji nije samo putovanje od Mostara do Beča, nego i putovanje od jednog zeca koji je kunić, živ, do drugog koji je mrtav, ali besmrtan. Direrov zec u muzeju. Važno mi je bilo uhvatiti nešto što je živo i pretvoriti to u umetnost, učiniti to besmrtnim. To mi je bila ideja vodilja. Pretvoriti prijateljice u književne likove i, zapravo, pisati o tome da li je uopšte moguće shvatiti drugu osobu – ispričala je Lana Bastašić.

Nazivajući roman „Uhvati zeca“ Lane Bastašić minskim poljem šifara, aluzija, referenci, njegovo čitanje otključavanje vibrantnog, složenog i dinamičnog teksta u čemu mnogo toga zavisi od čitaoca, Milijana Pejaković je zaključila da u njemu svako dugme koje klikneš – radi.

- Ne volim da romantizujem pisanje. Shvatam to kao ozbiljan rad. Ideja da neko sedne i popije pola flaše viskija i iz njega izađe roman su gluposti. Na mnogo načina to uopšte nije zanimljiv rad. Moda samo kad pišete prvu ruku, može da bude inspirativan. Bilo mi je veoma važno da u njemu svako zašto ima svoje zato. Nisam ni zadovoljna, još bi ga „čistila“. Imala sam plan i držala sam ga se. U jednom trenutku su junakinje krenule u svom smeru, a ja sam poštovala unutrašnji zakon priče, imala ideju gde bi da dođem i šta mi je centar knjige. Zaista je korisno to sve vreme imati na umu, čak zapisati na papirić da vam stoji iznad glave, jer bi bez toga mogli napisati roman o sto hiljada stvari. Znala sam šta radim, ali možda je i zato proces pisanja trajao četiri godine – otkrila je svoj „tajni recept“ autorka.

Konstatujući da je knjiga „Uhvati zeca“ politički roman i o Balkanu, Jugoslaviji, moderatorka Milijana Pejaković je upitala autorku šta je za nju Bosna?

- To je bilo dosta važno pitanje. Kad sam se odselila iz Bosne, živela sam u Barseloni nekoliko godina i poželela da pišem o toj zemlji. Nisam neko ko se bavi istorijom, geografijom, ne zanimaju me činjenice u tom smislu. Zanimalo me šta to uopšte znači biti iz neke zemlje. Kad te ljudi pitaju odakle si, šta znači odgovoriti. Šta meni to znači i da li je moguće ikad otići iz neke zemlje. Tada ta zemlja postaje unutrašnja, lična geografija koja često nema veze sa stvarnom. Ona je satkana od emocija, sećanja, a ti se toga sećaš tako da neke stvari budu veće nego što jesu. Hvatanje tih sećanja, pokušaj da se vratiš i nešto sebi objasniš, verujem da postoji u knjizi. Nadam se da postoji jedna Banjaluka od pre, iz detinjstva, i jedna iz mojih tridesetih, u kontrastima – odgovorila je Lana Bastašić, koja se odlučila da Bosnu u svom romanu predstavi kroz jedan ženski lik. - U početku je to bila igra – kako bi izgledala Bosna kao književni lik. Trebala mi je jedna žena, možda zato što sam i ja žensko, koja je neuhvatljiva, koja se menja, kojoj svako daje ime koje želi, Lela ili Lejla, žena koja krvari, kao žrtva, ali i kao žrtva koja izlazi iz toga, ima svoj inat. Zamišljala sam kako bi joj ja išla na živce - sedim u svoj sobi u Barseloni, pišem, a ona se tamo pati i trpi. Zato nisam pisala iz njene perspektive. Lejla je morala da bude osoba od krvi i mesa, sa muslimanskim imenom i prezimenom, što nije moja perspektiva, a važno mi je bilo da pišem kao privilegovana da pričam o njoj. Zato je tu ta druga žena koja govori.

Od uloge naratora, interpretacija, geopolitičkih dimenzija, razgovor je u jednom trenutku prešao na „bezbedni teren priče o dvema prijateljicama“ za koji je moderatorka Milijana Pejaković rekla da „pol određuje tematiku“.

- To nije bio feminizam. Kad sam poslednji put proveravala, romani nemaju genitalije. Onda kad je knjiga izašla, shvatila sam koliko ženskog iskustva nema u književnosti, jer nije shvaćeno kao ozbiljna književna tema. To je književna priča, propust da jedna grupa ljudskog društva nije prisutna u korpusu književnosti. Isto kao što mnoge druge, manjinske grupe nisu prisutne u književnosti, što je jednako porazno. Koliko uopšte ima uopšte knjiga kojima je glavna junakinja žena? Čak i žene pišu o muškarcima. Žene su u književnosti sateliti koji se okreću oko muških likova, koji su pročitali sve knjige, popili sav alkohol i spavali sa svima. Imam problem sa tim kao sa loše napisanom književnošću. Volela bih da čitam više i od muških autora koliko je ta pozicija represivna – prokomentarisala je Lana Bastašić i pitanje feminističkog pristupa rodnom fenomenu u književnosti. 

I. Burić